Anita Dajamant: Ženska otpornost pred izazovima i teškoćama

Posle više od dvadeset godina od prvog izlaska ponovo je pred čitaocima kultni roman „Crveni šator“ nagrađivane novinarke i književnice Anite Dajamant, koja u razgovoru za Bukmarker otkriva tajnu čudesne priče o ženama o kojima nam Biblija malo govori.

Nakon više od dvadeset godina Laguna je ponovo objavila roman „Crveni šator“ nagrađivane novinarke i autorke Anite Dajamant. U pitanju je jedan od svetskih bestselera neprolazne vrednosti, koji pripoveda biblijsku priču o Jakovljevoj kćeri Dini iz potpuno novog ugla.

Autorka kaže da ju je odnos između Dininih majki Lie i Rahile podstakao da razmišlja o „Crvenom šatoru“, jer joj se biblijska priča koja suprotstavlja dve sestre nikad nije uklapala. Tradicionalno mišljenje o Liji kao ružnoj i/ili prezrenoj sestri i Jakovu kao nekome kome do nje nije stalo delovala joj je čudno u svetlu činjenice da su prema Bibliji imali devetoro dece... Pošto je godinama ponovo iščitavala Knjigu Postanja, posvetila se priči o Dini, njihovoj ćerki. Drama i njeno apsolutno ćutanje (Dina ne izgovara ni jednu jedinu reč u Bibliji) vapili su za objašnjenjem, pa je autorka rešila da zamisli jedno.

Viđenje i fokus romana – na ženske likove i oko njih – razlikuje se od biblijskog u kom su ženama dodeljene uglavnom sporedne uloge, često i bez izgovorenih rečenica. Dajući Dini glas i obezbeđujući podlogu i sadržaj šturim biblijskim opisima, Anitina knjiga predstavlja radikalan pomak u odnosu na istorijski tekst.

U Bibliji, u Knjizi Postanja, samo se pominje u mnogo poznatijim poglavljima o njenom ocu Jakovu i njegovih dvanaest sinova.

Ispričan glasom Dine, roman „Crveni šator“ otkriva tradicije i nemire u životima žena iz prošlosti. On počinje pričama njenih majki – Lije, Rahile, Zilpe i Bilhe – četiri Jakovljeve žene. One vole Dinu i daruju je veštinama koje će joj pomoći u njenom potonjem životu. Naposletku, kada se bude zaljubila, doći će do tragedije zbog koje će pobeći od porodice. Dinina saga dopire iz jednog izuzetnog perioda rane istorije i vezuje čitaoca nitima neodoljive privlačnosti. U razgovoru za Bukmarker autorka otkriva još mnogo toga o zaboravljenom svetu čudesnih rađanja, robova, zanatlija, kućnih bogova i sestrinskih tajni.

„Crveni šator“ je jedan od omiljenih romana mnogih čitalaca. Šta Vas je inspirisalo da napišete ovu priču zasnovanu na biblijskom liku Dine?

Zaintrigiralo me je Dinino ćutanje. Šokantnu priču o tome šta joj se dešava (i zašto) priča neko drugi. Želela sam da čujem nju kako priča svoju priču. Većinu svetske književnosti i istorije napisali su muškarci i fokusirane su na živote kraljeva i generala. Samo su bogati, moćni i obrazovani mogli da zabeleže i oblikuju naše razumevanje ljudskog života.

Roman na predivan način zamišlja živote žena u biblijskim vremenima. Od čega se sastojalo istraživanje kako biste tačno oslikali istorijski i kulturni kontekst?

Istraživala sam u bibliotekama, iako sam razgovarala i sa nekoliko biblijskih stručnjaka. Nije bilo mnogo arhivskog materijala o svakodnevnom životu žena u starom svetu. Pokušala sam da saznam šta su ljudi nosili, jeli i pili, kako je bio organizovan porodični život, kako su izgledali pejzaži. Pronalazila sam deliće informacija i spajala ih, trudeći se da izbegnem anahronizme (dakle, bez kamila, bez paradajza itd.).

„Crveni šator“ stavlja snažan naglasak na ženske odnose i snagu ženskih priča. Kakvo je Vaše mišljenje o važnosti pričanja ženskih priča iz ovog perioda istorije?

Premalo je zabeleženo o ženskim pričama pre modernog doba; još manje od strane samih žena. Istoričari, arheolozi, antropolozi i istoričari umetnosti su nam davali tragove o tim životima. Pisanje o njima zahteva maštovit skok vere zasnovan na svim predmetima ili dokumentima koji postoje. Ljudi su gladni toga da uče ili zamišljaju živote poput onih u „Crvenom šatoru“.

Dinin lik prolazi kroz značajan rast i transformaciju kroz roman. Koju poruku ili pouke se nadate da će čitaoci poneti sa njenog putovanja?

Nisam sigurna da postoji određena poruka. Dinin život je pun događaja, često bolan, pa čak i tragičan, ne zbog njenih izbora. Uzevši to u obzir, knjiga slavi njenu otpornost i inteligenciju i vrednuje moćnu ljubav njenih majki koja ju je održala i podršku prijatelja koji su joj pomogli da preživi užasne gubitke i napreduje. Nadam se da će knjiga ohrabriti žene da prepoznaju sopstvenu snagu i otpornost i žena oko njih.

Koncept crvenog šatora kao svetog i bezbednog prostora za žene je centralni deo priče. Koja je njegova simbolika i značaj u romanu?

Šator, kako ga opisujem, nije zasnovan na istorijskim činjenicama. Ja sam to izmislila. Međutim, menstrualne kolibe i šatori postojali su u mnogim zemljama širom sveta, pa je moguće da je menstrualni šator postojao i na drevnom Bliskom istoku. Menstrualno odvajanje često je značilo proterivanje, uskraćivanje, čak i opasnost – i to je slučaj na mnogim mestima i danas. U „Crvenom šatoru“ sam zamislila menstrualnu izolaciju kao mesto gde su žene odlazile da se odmore, da im se pruži podrška, da se o njima brinu i da uče jedna od druge. Mnogo godina nakon što sam napisala roman, dok sam istraživala za knjigu o menstruaciji (Period. End of Sentence), oduševila sam se saznanjem da postoji mala etnička grupa u severnom Pakistanu, gde žene sa menstruacijom idu u udobnu kuću zvanu bašali, gde se opuštaju, piju čaj i podučavaju mlade devojke.

U romanu ste veoma živopisno i emotivno prikazali majčinstvo. Kakvi su bili odnosi majki i ćerki, i izazovi sa kojima su se žene suočavale u to doba?

Izazovi u antičkom svetu su uključivali rizik na samom porođaju, dečje bolesti i smrt. Ali dok se majčinstvo – od rođenja preko odgajanja dece do puštanja odrasle dece u svet – doživljava na mnogo načina i zasniva se na kulturnim razlikama, postoji nešto univerzalno i transcendentno u vezama između majki i dece.

Laguna je ponovo (nakon izdanja iz 2001. i 2014.) objavila „Crveni šator“, koji se smatra jednim od dragulja među našim izdanjima. Roman je bezvremenog kvaliteta, bez obzira na to što je radnja smeštena u antička vremena. Šta mislite da je glavni razlog što ova knjiga pronalazi put do čitalaca različitih generacija?

Konstantna popularnost romana ima mnogo veze sa pozitivnim opisom života i kulture žena, koji slavi život. Čula sam od čitalaca širom sveta da je to bila odskočna daska za smislen razgovor o porodičnim odnosima među prijateljima i unutar porodice. Oduševljena sam što su o „Crvenom šatoru“ razgovarale generacije u porodicama: bake i majke, sestre, rođaci i ćerke…

Vaš roman je imao značajan uticaj na mnoge čitaoce i adaptiran je u različite forme, uključujući i mini-seriju. Koliko mislite da je imao uticaj na književnost i popularnu kulturu?

Zahvalna sam na stalnom interesovanju i osećam poniznost pred uticajem koji „Crveni šator“ ima. Bila je čast čuti da nastavnici zadaju knjigu kao lektiru srednjoškolcima, studentima, čak i na medicini.

U svom pisanju često istražujete živote žena i njihova jedinstvena iskustva. Koje uobičajene teme ili poruke se provlače kroz Vaš rad, uključujući „Crveni šator“, i kako su se razvijale u Vašem pisanju tokom godina?

Svi moji romani odaju počast ženskoj inteligenciji i pozdravljaju njihovu otpornost pred izazovima i teškoćama. Namerno predstavljam i slavim ženska prijateljstva, koja su dugo bila banalizovana i potcenjivana, ali to su važne, dragocene veze koje nas drže zdravima i sprečavaju da se svet raspadne.
 
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 42