Andrej Makin, francuski pisac i akademik: Plemenitost je vrlina ruskog i srpskog naroda

„Jedna od najuzvišenijih osobina mog ruskog naroda je plemenitost, a tu osobinu primećujem i kod Srba. I zato ne doživljavam Srbiju sasvim kao inostranstvo. Postoji velika kulturološka sličnost između Rusije i Srbije, ali takođe i između Srbije i Francuske, tako da osećam duplu bliskost.“

Ovako je Andrej Makin (rođen 1957. u Sibiru, od osamdesetih živi u Francuskoj, doktorirao književnost i u Moskvi i u Parizu), jedan od vodećih prozaista Francuske koja ga je nagradila i članstvom u društvu „besmrtnika“ Akademije nauka i umetnosti, u razgovoru za Novosti uporedio svoje trostruke emocije – prema rodnoj Rusiji, Francuskoj koju je osvojio književnim darom i Srbiji u kojoj je ovih dana ponovo boravio kao glavni gost 16. Molijerovih dana u organizaciji Francuskog instituta.

U Matici srpskoj, u razmaku od dve decenije, ponovo je sa jednakim divljenjem, krajem prošle nedelje, razgledao zidove prekrivene portretima predsednika i časnika koji su od 1826. godine do danas ostavili dubok trag u ovom panteonu srpskog pamćenja.

Odnegovana Matičina publika, uz posredovanje moderatora i izvanrednog poznavaoca Makinovog dela, Velimira Mladenovića, i izvrsnog simultanog prevoda sa francuskog Jelene Nikolić, pažljivo je, bezmalo dva sata, upijala britke misli ovog „ruskog Prusta“ ili „francuskog Čehova“ kako ga u Francuskoj oslovljavaju i čitaoci i publika. Napisao je 20 romana pod svojim imenom, četiri pod pseudonimom Gabrijel Osmond i jednu pozorišnu predstavu.

Osvojili ste niz velikih književnih priznanja, uključujući i Gonkurovu nagradu, najveću posle Nobelove, ali ne volite da se to prečesto ističe u javnosti. Zašto?

Mislim da svaki pisac mora prvenstveno ostati skroman zato što će njegovo delo prosuđivati vreme, a taj žiri je krajnje nepotkupljiv jer piscu koji se povinuje trendovima, vreme može da se surovo osveti. Imate pisce koji u trenutku dosegnu ogromnu popularnost, a zatim nepovratno padaju u zaborav.

Kako biste želeli da vas čitaoci pamte kroz stotinak godina?

Želeo bih da za sto godina, neki čitalac u Novom Sadu naiđe na neku moju i kaže: „Ko je ovaj Makin, skroz smo ga zaboravili, a knjiga mu je sasvim dobra.“

Srpskim čitaocima sviđa se vaš manir da vam u lice kažu šta misle o vašoj književnosti, ali ste ih šokirali i podatkom da najviše knjiga u Francuskoj, ipak, nije prodala Fransoaz Sagan?

Viktor Margerit, zatim Fransoaz Sagan, ali komercionalno najveći uspeh imao je Viktor Margerit. Da li ga šira publika poznaje? Ne. Viktor je napisao roman „Muškarača“. Banalan roman o muževljevoj prevari posle koje žena odlučuje da se osveti mužu tako što će živeti krajnje slobodno. Roman je izdat 1922. godine. Prodat je u dva miliona primeraka, preveden na više jezika, uključujući i na nemački jer su Nemci želeli time da pokažu kako su oni manje raskalašni od Francuza. Nasuprot Viktoru, Kafka je svoju prvu knjigu objavio u dvanaest primeraka, od kojih je lično kupio jedanaest, a danas je veliki književni klasik. Vreme je radilo za Kafku.

U vašem romanu „Stari kalendar jedne ljubavi“ (u srpskom izdanju Lagune) osvrćete se na istorijski trenutak u Rusiji kada se, prema Lenjinovom dekretu iz 1918. godine, sa julijanskog prešlo na gregorijanski kalendar. Sam naslov je svojevrsna metafora?

Da, metafora o minulom vremenu carevine koja je pala u ruke „graditelja svetle budućnosti“, a pripoveda o životu i ljubavima Valdasa Batajeva u vrtlogu istorijskih previranja. Lenjin je tim gestom želeo da se pridruži evropskom društvu. Međutim, u glavama Rusa ostali su tragovi sećanja pa se u Rusiji još uvek ponegde slave i dve Nove godine.



Glavni lik Valdas Batajev provodi jedno vreme u Srbiji. Mnogi „beli“ Rusi posle 1918. godine došli su u Srbiju i potražili utočište dalje po svetu. Uvažavaju li danas Francuzi doprinos dva miliona Rusa francuskoj kulturi?

Građanski rat u Rusiji nije bio samo puškaranje između belih i crvenih, kako se ponegde predstavlja, već veliki pokolj. Ubijeno je devet miliona ljudi. To je bila jedna ogromna grobnica. Izazvala je masovno raseljavanje. Milion ljudi otišlo je Evropu. Neki su stigli i u Srbiju gde su zbog jezičkih i kulturoloških sličnosti nastavili ovde svoje živote. U Francuskoj prvenstveno Rusi nisu zaboravili ko su. I danas postoje ruske male čitaonice u Francuskoj, sa ogromnim fondom knjiga.

Pet godina pre rata u Ukrajini upozoravali ste da se nagomilavaju američke vojne baze oko Rusije. S kakvim emocijama doživljavate aktuelni rat?

Ovo što se danas dešava moglo se naslutiti 1997. godine iz knjige američkog politikologa poljskog porekla Bžežinskog „Velika šahovska tabla: američki primat i politički ciljevi“. Već tu se pominje plan Amerike da izdvoje Ukrajinu, da je suprotstave Rusiji, a Rusiju da izdvoje iz Evrope. Pre toga Ukrajina je 1991. dobila svoju nezavisnost Jeljcinovim potpisom. A onda je počela da bombarduje Donbas unutar svojih granica. To je kao kada bi Beograd počeo da bombarduje Novi Sad. Osam godina je Rusija stajala i gledala taj besmisao, uzalud nastojeći da to reši mirnim putem.

Naslućujete li skori kraj rata i neki pravedniji poredak na planeti?

Ne mislim da je kraj. Bojim se da su na redu Jermenija, Kazahstan, Moldavija, Belorusija, jer to je način na koji funkcionišu SAD. Oni i nemaju izbora jer im ekonomija slabi. Skoro sam razgovarao s jednim prijateljem čija žena radi za Pentagon. Ona kaže da su Amerikanci već dobili rat između Rusije i Ukrajine jer je važno bilo odvojiti Rusiju od Evrope, pa sada Amerika prodaje Evropi četiri puta skuplji gas. Tako je američka ekonomija ponovo živnula. Amerikance treba pažljivo slušati. Oni govore manje politički korektno od Evropljana.

Imate li specijalnu poruku za srpski narod?

Volite i gradite Srbiju. Naročito uzdižite duh i zajedništvo. Rusi su veliki i odani saveznici. Prijatelje ne izdaju. Recimo, Bugare su spasavali, a oni su Rusima u oba svetska rata okrenuli leđa, i združili se s Nemcima. A Rusi izdaju ne vole i ne zaboravljaju.

U vašem romanu „Izvan granica“ lik novinarke piše i o KiM, a vi često pominjete i NATO agresiju na našu zemlju. Oslanjate li se često na istorijske fakte?

Ako želim da saznam istorijske fakte, uzmem knjigu iz istorije. Meni kao romanopiscu daleko su inspirativniji lični doživljaji ljudi. Sa svojim izdavačem Petrom Živadinovićem sam skoro razgovarao o bombardovanju Jugoslavije. Pričao mi je da su u početku avioni leteli nisko da bi zaplašili stanovništvo. On se penjao na krov svoje kuće da pokuša da vidi lice pilota koji će ga možda ubiti. Meni kao piscu ta slika je mnogo upečatljivija od suvoparnih istorijskih činjenica.
 
 
Razgovarala: Jovanka Simić
Izvor: Novosti