Andrea di Robilant govori o istraživanju Hemingvejovog odnosa sa muzom Adrijanom, putovanjima i pronalaženju novih priča

Nazovimo to srećnim spletom okolnosti.

Pre nekoliko godina, pisac i novinar Andrea di Robilant šetao je Venecijom sa prijateljima kada su slučajno ušli na pogrešno imanje. Ispostavilo se da pripada Đanfranku Ivančiću, bratu Adrijane, mlade Venecijanke koju je zapazio Ernest Hemingvej i učinio svojom muzom. U tom trenutku, Đanfranko je imao preko devedeset godina i oporavljao se od posledica srčanog udara. Umesto da slučajne posetioce otera, pozvao ih je da uđu na čaj. Tokom razgovora je spomenuo da je nedavno prodao poslednja Hemingvejova pisma biblioteci „JFK“ u Bostonu. Robilantove uši su se dodatno fokusirale nakon toga.

„Na početku nisam toliko bio oduševljen samim Hemingvejem koliko materijalom koji sam pronašao: bogata prepiska između njega i Adrijane, osamnaestogodišnjakinje koju je sreo u Veneciji i zaljubio se u nju. Shvatio sam da ga pisma prikazuju u novom zanimljivom svetlu: nežan, velikodušan, zaštitnički nastrojen i duboko sentimentalan. Pomislio sam da je to zanimljiva priča koju vredi ispričati. Ujedno je to bila fascinantna polazna tačka ka životu Ernesta Hemingveja“, kaže Andrea. I tako je nastao roman „Jesen u Veneciji: Ernest Hemingvej i njegova poslednja muza“, dubok pogled na vezu koju je pisac imao sa ženom koja ga je inspirisala da stvori svoje najvažnije delo „Starac i more“ za koje je dobio Pulicerovu nagaradu.

Andrea di Robilant je rođen 1597. godine i studirao je istoriju i politiku na univerzitetu Kolumbija. Podučavao je u Iranu, išao hipi stazom kroz Afganistan, Pakistan, Indiju, Nepal i jugoistočnu Aziju, a svet je proputovao i kao novinar za italijanske magazine. Iran je na njegov život imao veliki uticaj: „Otišao sam tamo odmah nakon srednje škole sredinom sedamdesetih i predavao engleski na državnom fakultetu. Zanimale su me arhitektonske ruševine, drevna istorija i bezvremeni život u unutrašnjosti zemlje. U Teheranu ste ipak mogli da osetite povećanje razlike između ljudi bliskih šahu i ostatka populacije. Celo to iskustvo je na mene ostavilo veoma jak utisak.“

Ako je Iran Andreina fascinacija, onda mu je Venecija muza – i živi na relaciji Rim-Venecija. Napisao je pet romana koji se odvijaju u ovom gradu: „Venecija je za mene već dve decenije izvor inspiracije. Jednostavno, arhive su prepune divnog materijala i priča tako da je jedna knjiga vodila drugoj. Pokušavam da promenim smer, ali moji izdavači žele još jednu knjigu smeštenu u Veneciji. Reč je o priči o tri fascinantna i talentovana mladića iz Venecije – zovem ih 'renesansni momci' – i svaki od njih je na svoj način doprineo razvoju modernog sveta u oblastima štampe, izdavaštva i kartografije.“

Njegov rad u novinarstvu je podstakao ljubav prema putovanjima: „Novinarstvo mi je pomoglo da razvijem instinkt za dobru priču i da je istrajno pratim. Još jedna lekcija je da uvek treba otići na mesto o kojem pišete jer ćete tamo uvek otkriti nešto što ne očekujete.“

Andrea je profesor kreativne publicistike i putopisa na rimskom univerzitetu „Jovan Kabot“. Taj posao mu, kako kaže, pomaže da unapredi sopstveno pisanje i održava ga u kontaktu sa mladim ljudima, a samim tim i svetom. „Studenti dolaze iz različitih porodica i različitih zemalja, prosvetljuju me, obogaćuju moj život i imaju divne priče koje treba ispričati“, rekao je.

U nekoliko prethodnih romana pisao je o istoriji svoje porodice. Da li je završio sa time? „Nadam se da ne! Poslednja koju sam o porodici napisao bila je knjiga ’Chasing the Rose’ i nakon toga smo napravili parfem zasnovan na toj ruži – Rosa Moceniga. Nadam se da ću jednog dana prestati da pišem o svojoj porodici, ali da ćemo prodati mnogo parfema.“

Ako ništa drugo, Andrea uvek ima pozivnicu od drugih porodica da piše o njihovim tajnama.

Autor: Džoana Lobo
Izvor: firstpost.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Andrea Pattaro