Andrea Barc: Knjige poput moje opasne su za sisteme koji drže žene u potčinjenim ulogama

Najnoviji triler Andree Barc veoma je ličan. Autorka bestselera Njujork tajmsa „Nikad nismo bile ovde“ napisala je roman „Soba za goste“ početkom 2020. godine, tokom pandemijske izolacije koja je omogućila njenoj podsvesti da radi punom parom. Njen stvarni život se, u većoj meri nego što je i sama očekivala, prelio u zaplet.

U ovoj zapetljanoj misteriji ubistva, koja se odvija iza zaključanih vrata, pratimo našu junakinju Keli. Ona se nalazi u karantinu sa bračnim parom Nejtom i Sabrinom u njihovoj osamljenoj vili, i na kraju se zaljubljuje u oboje. Međutim, kada otkrije da je poslednja gošća pozvana u njihov bračni krevet misteriozno nestala, Keli paniči i pita se nije li ona njihova sledeća žrtva.

Kada je Andrea Barc počela da piše „Sobu za goste“ (koji odiše hičkokovskom atmosferom – razdražljivost i ludilo zbog potpune izolacije postaju prosto opipljivi), verovala je da je heteroseksualna. Iako su se poneki detalji iz autorkinog života preslikali na život njene junakinje (isto kao Keli, Andrea Barc je napustila svoj dom zajedno sa mačkom i počela da tokom izolacije živi sa jednom porodicom u blizini Vašingtona), nije imala predstavu da će zajedno otkriti svoju biseksualnost.

Iako se, za razliku od Keli, autorka nije upustila u vezu sa svojim domaćinima, to što je bila daleko od svog doma u Njujorku, u novom gradu gde je niko zaista nije poznavao, dalo joj je hrabrost da „izađe iz ormara“ putem aplikacija za upoznavanje. Zadržala je dah i, prvi put u svom životu, označila da je zainteresovana i za muškarce i za žene. To joj je potpuno promenilo život. „Pošto me je karantin naterao da usporim, odjednom, u toj tišini, mogla sam da poslušam svoje unutrašnje biće, osvrnem se na svoj život i shvatim da možda i nije sve onako kako sam prvobitno mislila“, kaže ona. Njen rizik se isplatio. „Otišla sam na samo jedan sudar u Vašingtonu, i to sa neverovatnom ženom po imenu Džulija. Ona mi je partnerka već skoro tri godine.“

Andrea Barc u ovom intervjuu govori o tome kako je njena biseksualnost uticala na zaplet romana „Soba za goste“, kako je shvatila da je izolacija savršena komponeneta za misteriju ubistva i zašto je to što nikada zaista ne znate sa kim živite možda strašnija od zaraze.

Vaša protagonistkinja Keli, čiji je verenik upravo otkazao njihovo venčanje, obnavlja prijateljstvo sa svojom starom drugaricom iz detinjstva Sabrinom i na kraju odlazi da živi sa njom i njenim mužem Nejtom. Usput otkriva da je biseksualna. Kako se Vaš put, i to što ste se zvanično deklarisali kao biseksualka na početku pandemije, poklopio sa Kelinim?

Živela sam u maloj garsonjeri u Vilijamsburgu sa svojom mačkom. Na zgradi su rušili balkone da bi mogli da ih rekonstruišu. Tako sam bila zarobljena u stanu čiji su zidovi bukvalno podrhtavali, i ja sam zbog toga ludela. Obnovila sam prijateljstvo sa jednom osobom sa kojom sam išla u srednju školu, i ona me je pozvala da živim sa njom i njenom porodicom u blizini Vašingtona. Uzela sam svoju mačku. Stavila sam dve maske. Hrabro se ukrcala na voz i pojavila se kod nje sa koferom. U isto vreme počela sam da razgovaram sa svojom terapeutkinjom preko Zuma. Nedelju dana sam joj dramila kako osećam da sam spremna za vezu, a onda se desila pandemija. Nisam mislila da ću morati da prekinem svoju potragu za partnerom u 34. godini života. Bilo je leto 2020. godine kada mi je terapeutkinja pomenula da bih mogla da počnem da izlazim (na otvorenom). Tako sam ponovo instalirala neke od aplikacija. Kada podešavate svoj profil, prvo što je potrebno da podesite za šta ste zainteresovani, za upoznavanje muškaraca, žena ili oboje. Nisam videla svoje roditelje više od godinu dana, niti većinu svojih prijatelja jako dugo, pa sam se ionako osećala odsečeno od svog starog života. Rekla sam sebi; „Izeš ga!“. I označila oba pola.

Prosto je neverovatno da ste nakon prvog sastanka sa ženom i nakon tri godine još uvek u vezi sa njom! Da li je Vaš prvi izlazak odmah delovao drugačije u odnosu one sa muškarcima? Da li ste već na prvom sastanku znali da bi ona mogla da bude prava osoba za vas?

Ne mogu da kažem da sam to mogla da znam već na prvom sastanku, ali znam da sam se odmah osećala zaista prijatno u njenom društvu. Ono što razlikuje naše izlaske od većine drugih na kojima sam pre bila jeste to što je svaki naredni bio sve bolji i bolji. Zbunilo me je i bilo mi je čudno što izlazim sa ženom, jer je to bilo nešto što nisam mogla da zamislim za sebe, i pitala sam se šta to znači za moju budućnost. Privremeno sam živela u Merilendu, daleko od izrazito heteronormativnog hrišćanskog konzervativnog života koji sam od rođenja vodila. To što sam bila udaljena od svega toga značilo je da ne moram da bežim od pitanja, anksioznosti i straha koji su dolazili sa nečim što je drugačije, ali ujedno i sjajno i ispravno.



Kako ste došli na ideju da bi karantin tokom pandemije bio idealna kulisa za misteriju ubistva? A kako je to što se Keli prepustila u odnos sa Sabrinom i Nejtom (osobama koje ne poznaje baš dobro, te nema ni dovoljno razloga da im veruje) pojačava strah od toga da budete zarobljeni sa ljudima koji su, u suštini, stranci?

Isprva nisam ni zamišljala da se radnja odigrava tokom pandemije. Čim je počela, ljudi nisu bili zainteresovani da čitaju knjige koje se njom bave. Međutim, moj urednik je to predložio jer je kovid pritegao uzde života svih nas i odsekao ljude jedne od drugih. Sve je to uticalo na stvaranje atmosfere u kojoj nam je svima pretila opasnost od neznanaca. Nametnulo se zanimljivo pitanje: šta se posvuda dešavalo iza zatvorenih vrata? Šta ako se fokusiram na život u jednoj vili koja je zaštićena ogradom, koja navodno predstavlja sigurno utočište? Shvatila sam da mogu da se poigram sa idejom da to što ste zatvoreni u kući može da učini da se osećate bezbedno od svega što se dešava napolju, ali i da ujedno ima svoje mračne strane. Keli ima mnogo razloga da bude sumnjičava prema Sabrini i Nejtu, ali bukvalno nema gde drugde da ode. Ona zaista želi da im veruje čak i onda kada joj instinkt govori suprotno. To je savršena metafora za davanje previše poverenja ljudima koje mislite da poznajete jer su vam dragi, a jasno je da ih Keli zapravo uopšte ne poznaje.

U kakvom su odnosu seks i ljubav u ovoj knjizi?

Seks je očigledno samo jedan deo priče, ali sam želela da bude jasno da je za Keli to mnogo više od seksa; ona se zaljubljuje u ove ljude. U knjizi ima dosta seksualnih scena, ali ne i kada je reč o prikazivanju samog seksualnog čina. Ima dosta scena koje se završavaju prekidom i prelaskom na narednu ili koje počinju sa maženjem u krevetu. Pretpostavljam da to ostavlja utisak da ima mnogo seksa. Ne mogu a da se ne zapitam da li smo jednostavno otvoreniji i bolje prihvatamo heteroseksualni seks, koji je većinski zastupljen u trilerima, nego što je prikazano u mojoj knjizi – seks između dve žene, trojke i Keli koja se deklariše kao biseksualka. Ona uživa u seksu. Fokus je na njenom zadovoljstvu, koje nije prikazano iz muške perspektive niti govori o zadovoljstvu muškaraca.

Zašto su kvir priče u svim oblicima neophodne sada više nego ikada pre?

Unervozim se kada treba da budem glasnogovornica kvir osoba jer sam u tome relativno nova. Mnogi su pre mene to celog svog života radili, pa i generacijama pre mene. Ja sam i dalje privilegovana: žena sam, prolazim kao heteroseksualka, belkinja sam. U potpunosti priznajem da ne doživljavam mnoge oblike diskriminacije koje doživljavaju drugi ljudi u kvir zajednici. Ali kada već govorimo o tome, pokušaj da se zabrane knjige sa kvir temama, ukidanje kvir studija i to što u školama ne može ni da se razgovara o seksualnosti (samim tim i o ne-heteroseksualnoj seksualnosti) prosto je užasno. To što se o ovim temama ne razgovara neće nikoga učiniti manje kvir. Učiniće ih nesposobnim da pričaju o tome i zbog toga će se osećati još više  usamljeno.

Da li su knjige poput Vaše možda „opasne“ za one koji veruju u patrijarhalne „tradicionalne vrednosti“?

Na početku knjige Keli je očajna što je verenik otkazao venčanje jer je od malih nogu znala da želi muža i decu. Do kraja knjige ona shvata da je biseksualna i da može da voli više od jedne osobe odjednom. Nije sigurna da li želi decu ili muža ili išta od onoga što je zamišljala. To je sve tačno i za mene. Nisam poliamorna, ali i ja sam prešla od pretpostavke da ću imati muža i decu do spoznaje da moja budućnost ne mora da bude takva samo zato što sam gledala sve Diznijeve filmove i čitala knjige koje daju prednost heteroseksualnim, tradicionalnim vezama. Knjige poput moje, koje prikazuju žene koje podrivaju ili odbijaju uloge koje želimo da im nametnemo, opasne su za patrijarhat i heteronormativnost. One su opasne za sisteme u okviru kojih funkcionišemo i koji drže žene u potčinjenim ulogama. Pišući ovu knjigu, u kojoj se lik oslobađa tih očekivanja, nisam igrala po pravilima. Uradila sam nešto što jako preti trenutnom stanju. Neću se iznenaditi ako bude negativnih povratnih reakcija ili ako neki pokušaju da me ućutkaju.

Autor: Brijana Pruker
Izvor: shondaland.com
Prevod: Kristijan Vekonj