Andersenove pustolovije sa Psoglavim

Konjskom zapregom od Beograda ka Kragujevcu godine 1835. kreće neobična družina: čuveni danski pisac Andersen, njegov prevodilac Dragoman Leontije, rabadžija Arnautin i mladi Jeremija, beludus Liceuma. Bajkopisac je krenuo na putešestvije sa željom da vidi Psoglavog, kako su, u narodu nazivali navodno čudovište sa psećom glavom, koje je u to vreme izvršilo seriju zločina. U neko doba, priključuje im se opaka lepotica Jelenka Herbez, ljubavnica ostarelog kneza Miloša Obrenović a, koja ima svoje tajne planove... To je, u najkraćem, okosnica izuzetno pitkog, duhovitog i razgaljujućeg romana “Ðavo i mala gospođa” Ðorđa Milosavljević
a (1969), u izdanju “Lagune”.

Autor ove pikarsko-avanturističke knjige, kakvih je malo poslednjih godina u našoj književnosti, poznat je široj javnosti kao filmski režiser (“Točkovi”, “Mehanizam”), scenarista (“Nebeska udica”, “Apsolutnih sto”, “Neprijatelj”), pozorišni pisac (“Gola Vera”, “Parče noći”, “Ples u tami”), televizijski pisac (serije “Jesen stiže, Dunjo moja” i “Sva ta ravnica”). Ovih dana izabran je za docenta na Fakultetu dramskih umetnosti.

Kada je reč o ovakvim knjigama čitaoce uvek zanima i golica šta je u njima istinito?

- Želeo sam da roman “Ðavo i mala gospođa” smestim na marginu između onog što se stvarno desilo i onog što se moglo desiti. Priču sam počeo da razvijam od trenutka kad sam čuo za Psoglavog, koji je, prekriven krznom i sa jednim okom na čelu, na periferiji varoši napadao i davio žene. Kad je konačno uhvaćen, ispod kože Psoglavog otkriven je poremećen mladić. On mi se, zbog svoje maske i svoje poremećenosti, učinio kao neko vrlo blizak našem dobu, u kome ne manjka ni maski ni poremećenosti... Takav Psoglavi, i istorijski i savremeni, jeste onaj “đavo” iz naslova romana - a takođe i onaj đavo koji nije dao mira, dok me nije naterao na avanturu pisanja romana.

Koliko je pouzdanih činjenica o Andersenovom putovanju Srbijom?

- Vrlo malo, u stvari. U Andersenovom putopisu “Poetski bazar” o Srbiji je ostala samo jedna beleška, istina vrlo lepa, u kojoj se ova zemlja opisuje kao najlepša i najbujnija grana, razvijena odvojeno i daleko od “istrulelog otomanskog stabla”. Meni je ta beleška bila od ključnog značaja - ako me je Psoglavi gurnuo ka priči, Andersenova beleška ukazala mi je na mogući smisao onog što sam počinjao da pišem. Bajkopisac Andersen je tokom svoje kratke posete u Srbiji prepoznao bajku, i poželeo sam da njegovu belešku romanom objasnim i motivišem.

Ostali putnici i likovi u vašem romanu takođe su postojali...?

- Da, bio je to deo igre. Pošto sam već odlučio da neki od glavnih likova romana budu zasnovani na onima koji su stvarno postojali, smatrao sam da je poželjno da isti princip primenim na sve likove, bez obzira na njihovu veličinu ili značaj u priči. Jeremija Milošević je glavni junak iz čije perspektive pratimo priču. On je zasnovan na stvarnom Jeremiji, koga je knjaz Miloš, vođen samo njemu poznatim razlozima, iz valjevske kasarne poslao u kragujevački licej i školsku klupu. Ne želim da otkrivam šta se Jeremiji tamo desilo, ali i taj deo priče osmišljen je prema stvarnim i izuzetno dramatičnim događajima. Likovi Antonija Arnautina i Leontija Žarkovića zasnovani su pak na službenim beleškama policijske uprave grada Beograda iz onog doba, u kojima se opisuju njihove “avanture” sa one strane zakona. Atanasija Nikolića, rektora kragujevačkog liceja, krojio sam prema njegovoj autobiografiji.

Posebno je zanimljiv lik Jelenke Herbez, žene koja je imala izuzetno buran život...

- Jelenka Herbez je ona “mala gospođa”, “kučuk kadima” iz naslova romana. Jelenka se i ranije pojavljivala u našoj prozi i dramskoj literaturi, ali je uvek prikazivana dosta grubo i dosta ružno, najčešće kao mračni antipod knjeginji LJubici. Meni je Jelenka izgledala kao prava romantična heroina, njena životna priča učinila mi se dramski neodoljiva. Turkinja prognana iz oslobođenog Beograda, zatočenica u haremu samozvanog hajdučkog sultana Milenka Stojkovića, žena i ortak Gice Hajduka, pokrštenica, ljubavnica kneza Miloša i najuticajnija žena u Srbiji onog doba, koja je iz knjaževske blagajne uzimala i trošila više i od same knjeginje Ljubice - kao da je svako poglavlje Jelenkinog života nudilo temu za posebnu priču...

Vrlo uverljivo ste oživeli jedno davno vreme sa njegovom karakterističnom atmosferom, načinom života, zabludama, praznovericama... Koliko su vam koristile istorijske knjige, arhivi, sećanja...

- Koristio sam mnogo izvora i trudio sam se da oni, kad god je to moguće, budu izvori iz prve ruke. Želeo sam da oživim onovremenu svakodnevnicu, sa što većim brojem detalja, koji će joj dati preciznost, realističnost i ubedljivost. Pripremajući građu i baveći se izvorima počeo sam da gradim i specifičan jezik romana. U njemu ima turcizama i anahronizama, ali verujem da su upotrebljeni tako da ne otežavaju ono što mi kao pripovedaču jeste bilo najvažnije - i moje i čitalačko uživanje u priči.

U romanu ste načinili ravnotežu između tihe strave i rasnog humora, što nije toliko čest postupak u našoj književnosti.

- Podnaslov romana je “pustolovije”, što ukazuje i na uzore sa kojima sam gradio “Ðavola i malu gospođu” - a to su avanturistički, pikarski romani, u kojima je omiljen i uobičajen postupak mešanja smešnog i strašnog. Jedna od knjiga kojima se stalno vraćam je “Rukopis nađen u Saragosi” Jana Potockog, u kome me iskreno fascinira veština spisateljskog igranja sa stravom i komedijom. A tu je, naravno, i “Žil Blaz” Alena Rena Lesaža - prvi strani roman, preveden i štampan u kneževini Srbiji, koji je uticao i na stil mog romana, a i na mog junaka, Jeremiju Miloševića. Jeremija se upušta u sopstvenu avanturu sa željom da doživi nešto od onih uzbuđenja, kojima je bio ispunjen život njegovog životnog uzora, Žila Blaza... U tom smislu, Jeremija jeste refleksija mene samog.

Stranci

Iz vaše priče se može videti i kako smo u to vreme gledali na strance, a kakvi smo bili u njihovim očima.

- Nažalost, mislim da je glavni problem što se način na koji se stranci i mi posmatramo, kroz ključaonicu na vratima kulture, ideologije, politike i istorije – uopšte nije promenio. I mi i oni prvo primećujemo ono što nas razlikuje, a tek ono što nam je zajedničko, bez obzira koliko je to prvo relativno malo, i koliko je ovo drugo faktički veliko. Ključaonica na tim vratima, zatvorenim između nas i njih, jeste lajtmotiv romana. Jeremija će na početku priče pogledati kroz ključaonicu - i u njoj videti oko đavola. Hans Kristijan Andersen će to uraditi na kraju priče - i videti isto. Ta ključaonica će se pojaviti i na početku Andersenove bajke “Zimska kraljica”, koja je, po poetskoj istini “Ðavola i male gospođe”, rođena u Srbiji, tokom susreta sa Jelenkom Herbez...

Junak sa tajnom

Čitaoce ste stalno držali u neizvesnosti, sve do samog raspleta, koliko neočekivanog toliko i logičnog?

- Volim kad roman “zgrabi” čitaoca, ne dozvoljava mu da ga ostavi, sve do samog kraja. Dosta sam razmišljao o narativnoj strategiji koju pisac koristi da bi uspeo da na ovaj način “hipnotiše” svog čitaoca. Meni je bio ključan postupak stalne progresije - što dalje idete kroz priču, saznajete sve više, ali stalno otvarate nova i nova pitanja, čiji je odgovor na samom kraju. Neophodno je da taj odgovor bude i izjednačujući i logičan. Moj glavni junak, Jeremija Milošević, vodi nas kroz roman sa sopstvenom tajnom, koju krije i pred sobom i pred svojim saputnicima.

Izvor: Večernje novosti