Analiza Sigmundovih kompleksa u romanu „Sestra Sigmunda Frojda“

Neizbrojive su jevrejske sudbine i priče iz vremena uoči i tokom Drugog svetskog rata na tlu Evrope, a da je i u tada bilo svakojakih paradoksa, dokaz je to što u nacističkim racijama nisu bili pošteđeni čak ni oni Jevreji koji su u kulturološkom, pa i u nacionalnom pogledu, bili veći Nemci od samih Nemaca, dok su, sa druge strane, neki ugledni Jevreji, spasavajući sebe, ostavili svoje najbliže na milost i nemilost nacističkog okupatora premda su bili u mogućnosti da im pomognu.

Znajući da takva sudbina nije zaobišla ni porodicu Sigmunda Frojda, pisac Goce Smilevski iskoristio je upravo taj motiv za stvaranje potresne priče o Adolfini Frojd, rođenoj sestri čuvenog doktora i psihoanalitičara, koju brat nije odveo iz nacističke Austrije, kao što nije poveo ni ostale tri sestre, mada je iskoristio svoj ugled da, pored supruge i dece, spase čak i porodicu svog lekara.

Već se i u samoj činjenici što slavni naučnik nije spasao četiri svoje sestre krije materijal za dramu neverovatnih razmera, ali roman „Sestra Sigmunda Frojda“ mnogo je više nego opis tog ključnog momenta iz Frojdovog života, jer nas pisac vraća u Frojdovu mladost, upoznaje nas sa doktorovim privatnim životom i iznova preispituje njegove radove i zaključke koji su svojevremeno izazvali šok i među naučnicima i među laicima, a sve to daje se iz vizure Frojdove sestre, prema kojoj se Sigmund neretko postavlja kao sušta suprotnost, dakle kao antipod, pa se stoga može reći da je Adolfina protagonista ovog romana, dok bi antagonista, štaviše i izrazito negativan lik, bio niko drugi do – Sigmund Frojd.

Kad se spomene Frojdovo naučno istraživanje, svakome će najpre pasti na pamet odnos između majke i sina, ali sada smo u prilici da pažljivo sagledamo kako je to kad se prisnost između brata i sestre pretvori u odbojnost i kad brat, kao iz nekog inata, neprestano pokazuje kako su mu svi drugi mnogo bitniji nego sestra s kojom je u detinjstu imao i zajedničke snove i maštanja, dok sestra očigledno ne može da shvati kako su u životu nastupule izvesne promene i kako brat nije predodređen da joj u zrelom dobu igra ulogu muža.

Frojdovo licemerje i narcisoidnost tako su slikovito predstavljeni da čitalac ne može a da i sâm ne bude na strani Sigmundove sestre, iako je jasno da i ona pravi katastrofalne greške, no ako ništa drugo, ona se sa duševnim bolesnicima ne druži zbog profesije niti ih iskorišćava za eksperimente, nego im postaje iskrena prijateljica i sagledava ih na ljudski način, bez želje da na tim istraživanjima gradi slavu za života i besmrtnost za večnost.

Čitajući roman, teško ćemo ostati u uverenju da to nisu originalne dnevničke beleške Adolfine Frojd, jer je knjiga toliko realistički, neretko i naturalistički napisana, da nas zaista vraća u vreme kad je reč „seksualnost“ sana po sebi izazivala podozrenje i kad je devojka koja ne ispuni očekivanja okoline osećala krivicu kao da joj je život nezasluženo podaren.

Stoga ovo i nije samo roman o Frojdu i njegovoj sestri, nego i roman o epohi kada je feminizam tek puštao klicu u Evropi, kada se uveliko raspavljalo o teorijama Čarlsa Darvina i kad se smisao života tražio u delima Fridriha Ničea i Artura Šopenhauera.

Povrh svega, centralno mesto u romanu zauzima ludnica, odnosno, kako bi se to eufemistički reklo, „psihijatrijska klinika“, gde se odlazilo i dobrovoljno ako je takav zatvor bio lakši od zatvora koji propisuje spoljašnji svet u kome se normalnost ogledala samo u poštovanju propisanih normi.

Preispitujući, pa donekle i relativizujući razliku između normalnih i ludih, Smilevski u nekim momentima pomera fikciju na polje esejistike i od romana pravi studiju, no upravo su to i najvredniji delovi knjige, svakako i najautentičniji, jer u toj panorami najraznovrsnijih pacijenata nezaobilazan je utisak da to zaista jeste zapažanje žene koja je shvatila da je ludilo istinitije od samog života.

Nije lako analizirati psihološki profil čoveka koji je svoju nauku zasnovao zahvaljujući prodiranju u podsvest drugih ljudi, a kako se jedan karakter najbolje može sagledati sa izvesne distance, Smilevski je stoga odabrao da ličnost Sigmunda Frojda predstavi iz ugla njegove sestre, koja skoro da nigde eksplicitno ne osuđuje neljudske postupke svog brata, ali se iz rečenice u rečenicu njene ispovesti naziru tuga i nemoć, pa i blaga ironija, što jedino i preostaje kad se ništa drugo ne može učiniti, a pogotovu kad se na već formiranu ličnost ne može uticati da bar malo promeni svoje ponašanje.

Varirajući između života i smrti, između prolaznosti i besmrtnosti, između neposredne okoline i kosmičke beskrajnosti, svi likovi ovog romana u potrazi su za sopstvenim identitetom, pa čak i slavni naučnik koji se već ponaša kao da su svi smrtni osim njega, jer zaboravlja da je i besmrtnost – prolazna.

Da je Frojd ipak donekle uspeo u svojoj težnji ka besmrtnosti, dokaz je upravo i naslov ovog romana, jer Adolfinino ime ništa ne bi govorilo čitaocima, no sasvim je druga priča kad se naglasi da je u pitanju sestra tvorca psihoanalize.

I da bi izvukao Adolfinu Frojd iz ogromne Sigmundove senke, Smilevski je mudro iskoristio naučnikovo ime i autoritet, da bi potom na maestralan način prikazao sve negativnosti koje su za to čuveno ime čvrsto vezane a koje se uglavnom prećutkuju kako bi biografija i naučno delo Sigmunda Frojda ostali bez ijedne mrlje.

A da li je Goce Smilevski bolje analizirao Frojda nego što je Frojd analizirao Edipa – to ostaje da čitaoci sami zaključe.

Autor: Dušan Milijić