Neke porodične unutrašnje rane ne mogu nikada sasvim da se iscele. Najveći teret je podnosila moja bolesna sestra, pa roditelji koji su je celog života držali na rukama i hranili. Sestrin bol je bio i moja borba da napravim više od nekog kome je dato mnogo, kaže naša književnica
Ana Atanasković.
U željnom iščekivanju petog romana „Zmajeva žena“ u izdanju Lagune, Branka Gajić razgovarala je s Anom Atanasković, književnicom i novinarkom. Od prvog romana „Duet duša“, preko romana „Kraljica jorgovana“, „Davorjanka Paunović“, „
Moja ljubav Nikola Tesla“, te dve zbirke priča u kojima na svoj način voli Beograd, Ana dosledno piše o jakim emocijama koje su od rođenja obeležile njen život.
Detinjstvo mi je obeležila sestrina neopisiva patnja
„U najranijem detinjstvu sam videla da postoji patnja koja je neopisiva i ona je na neki način bila u meni do 40. godine. Rođena sam dve godine nakon moje sestre koja je na porođaju imala uvijenu pupčanu vrpcu oko vrata, lekar nije bio prisutan, nije imala kiseonika i od tada do svoje smrti je bila najteži slučaj cerebralne paralize. Nije govorila ni hodala, a razumela je sve! Njene krike i bolove, njenih 28 godina patnje nisam nikada niti ću ikada više videti. Bila je živi kostur, a prelepo biće“, priča o svojoj sestri sa snažnim emocijama.
Ana i o emocijama piše emotivno, na poseban način. O tome svedoče psihobiografije ličnosti koje je napisala, ali i priče o Beogradu u koji je došla iz rodnog sela Jasika kod Kruševca.
„Osobe koje su rođene u porodicama kao što je moja ne mogu nikada sasvim da iscele svoje unutrašnje rane, ali mogu da se bore, da sa onim što im je dato naprave više od onog kome je dato mnogo više. Najveći teret je podnosila moja bolesna sestra, pa roditelji koji su je celog života držali na rukama i hranili. Ali ja osećam tu stravičnu bol i sada. Moja snaga je tu tome što sam stoik, što nisam otišla ni u kakve droge niti u devijantna ponašanja. Bila sam uglavnom sama, jer su oni posvećivali pažnju njoj, onoliko koliko su stizali posvećivali su pažnju meni, naročito otac. Učio me je da pišem i matematici i donosio mi je knjige... Poenta života je raditi na sebi, a ograničenja prihvatiti stoički. U Beogradu sam mogla da ostvarim svoje potencijale. On mi je na neki način dao slobodu, ali je trebalo mnogo rada na sebi kroz energetske psihoterapije. Morala sam da sakupim sve deliće razbijene duše“, kaže Ana.
Kroz život idem borbeno
Priču o sestri ispisala je u romanu „Duet duša“ i kroz nju je, kaže, na neki način počela izlečenje od te boli.
„Iako sam odlaskom na fakultet bila udaljena od kuće, uvek sam osećala neviđene muke svoje sestre, tu njenu nemoć i bol, ali i patnju naših roditelja. Ta osećanja su činila da budem nesigurna i stalno me podsećala da postoji i sudbina, ne samo mi i naš egoizam. Zato kroz život idem borbeno, ali i sa svešću da postoji nešto veće od mene. Nisam napadna, ne preterujem, ali sam osoba koja se sama i bez relevantnih podrški, tipa sadašnji ili bivši muž, rodbina, politika, bori na književnoj i novinarskoj sceni.“
Ana je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i odbranila master tezu na Univerzitetu Singidunum na temu „Reklama i propaganda u izdavaštvu“. Škola joj je uvek išla lako, bila je odličan đak, ali uvek svoja.
„Učila sam ruski, u šestom sam počela da učim engleski i, da bih ga nastavla u srednjoj školi, polagala sam dodatne ispite. To je bilo moje prvo iskakanje od sredine, a u životu ću ih napraviti još nekoliko. U srednjoj školi sam bila jedina u razredu iz mog sela, bez bliskih prijatelja i u tom periodu sam najviše patila što nemam „normalnu“ porodicu. I u Beogradu sam bila sama, bez rođaka i prijatelja i sve što sam stvorila i napisala, postigla sam sama, svojim radom i zaslugama. Nemam lobije, nemam grupe iza sebe, već vodim svoju individualnu borbu.
Nisam pristajala da stojim pred izazovima
Još u srednjoj školi je na pisaćoj mašini napisala tri romana, pisala je i pesme, ali je po završetku fakulteta zaboravila da je pisanje njena misija. Zaboravila je ko je ona i tako „izgubila“ osam godina.
„Sa 33 godine jedan susret me je podsetio da sam ja pisac. Sećam se da sam celu prvu knjigu imala u glavi posle tog susreta. Tada počinje moja borba za knjige i novinarsko pisanje. Sada sam književnica u Laguni i esejistkinja u Kulturnom dodatku Politike, i volim da naglašavam da sam do svega došla isključivo ličnim zalaganjem. Na tom putu je bilo puno prepreka i odbijanja, ali nikada nisam odustala. Tome su me naučili roditelji, koji su bili prosvetni radnici, i uglavnom su se sami borili, poštenim radom. Tata je celo jedno brdo iznivelisao da bi napravio dvorište za kuću. Nisu imali podršku ni od bliže ni od šire rodbine kada je moja sestra u pitanju, a nije bilo ni govora da se ostavlja u neki dom. Od požrtvovanja i izdržljivosti mojih roditelja sam mnogo naučila i ta njihova snaga me vodi kroz život“, priča književnica.
Zaista je trebalo imati snage za sve, ali je Ana za svoje borbe dobila značajne nagrade, njene knjige su prevedene na engleski i makedonski jezik, a eseji se objavljuju u prestižnim medijima. U novom, petom romanu „Zmajeva žena“ Ana opisuje izmišljeni i izmaštani život Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića, baveći se još jednom bolnom temom.
„Iskoristila sam šansu da napišem kako preživljava žena koja želi da ima dete, a ne može da ga ima i kako se društvo odnosi prema njoj. Taj odnos se, nažalost, nije promenio mnogo ni sada. Niko ne govori o tim ženama. Heroji su samo one koje imaju decu, a niko ne zna koliki heroj treba da budeš da izdržiš bolna pitanja poput onih – šta ima novo i šta čekaš.“
Autor: Branka Gajić
Izvor: Blic žena