Ana Atanasković: „Prestonice“ kao ogledalo Srbije – knjiga koja putuje kroz vreme, sećanja i ljubav

U svom novom delu „Prestonice“, koje naziva „romanesknim vodičem kroz Srbiju“, književnica Ana Atanasković vodi čitaoce na intimno i snažno emocionalno putovanje kroz gradove koji su sazidali srpsku istoriju, duh i identitet.

Posle uspeha romana „Zmajeva žena“ autorka otkriva šta je sve utisnula u ove nežne, a moćne priče o Beogradu, Kruševcu, Rasu, Karlovcima i onim prestonicama koje su, iako ih nikada nije posetila, duboko utkane u naše biće. Ljubav, pamćenje i gradovi postaju živi sagovornici u ovom intervjuu u kojem Atanasković otkriva: „Ništa nije slučajno, pa ni sudbina gradova.“

Priča počinje u Beogradu i njemu je posvećeno najobimnije poglavlje ove divne priče. „Ako nemaš koga da voliš, voli Beograd“, kažete u priči o našem glavnom gradu. Šta Beograd čini posebnim i toliko voljenim?

U Beogradu ima mnogo izazova, ali i mnogo šansi. Ulice od pet i više kilometara, raznolike delove grada, ljude koji vam mogu pomoći da ostvarite svoje snove. Ima i zidove i buku, ali ima i otvorene ruke i tišinu, i uvek je potrebno verovati, usuditi se kročiti napred. Kada Beograd to prepozna, nagradiće vas. Beograd mi je bio i ostao utočište, dom, prostor za mnoge mogućnosti.

Čini mi se da je najvažnije pitanje ovog šetnjopisa kroz gradove u stvari sublimirano u citatu: „Da li izdajemo bivše ljubavi s kojima smo boravili u njima kada dođemo s novim voljenima?“

Ljubav je glavni element u ovoj knjizi. Možda će neki zbog korica naslovne strane percipirati da je knjiga smo istorijska ili samo putopisna, ali nije, ljubav je, pojedinačna i opšta, izbijajuće snažna i glavna u ovom romanu u pričama. A izdaja ne postoji, postoji ono što se desilo, ali suština svih dešavanja je kako mi reagujemo na njih, šta smo iz njih naučili. Ljubav ne može da krivi nikoga, da mrzi, da zatvara, stoga nema ni izdaje, ni tuge, ako se čovek okiti lepotom ljubavi. Možda nekada to zaboravimo, ali je potrebno stalno da se podsećamo.

„Gradovi se sećaju nas, mi njih.“ Zajedničko svim gradovima o kojima pišete jeste da se u njima prošlost i sadašnjost susreću. Čime ih mi nadograđujemo? Šta dajemo mi gradovima, a šta oni poklanjaju nama?

U knjizi su spomenuti Sremski Karlovci, Beograd, Smederevo, Kragujevac, Užice, Kruševac, Niš, Ras, Debrc i Ras (Novi Pazar). Opisane su njhove istorije koje nisu ništa drugo do skup iskustava ljudi koji su u njima živeli i borili se, kraljevali ili živeli običnim životom, svejedno je, ljudi gradovima daju prvo svoje ruke i namere, gradeći ih, pa onda svoje duše i misli, prolazeći njima i spavajući u njima, gradeći ih duhovno. Sećanja i iskustva ostaju zauvek u energiji gradova.



Brojni čitaoci sa kojima sam podelila utiske kažu da im je najemotivnija bila priča o Kruševcu, odnosno Vašem rodnom gradu, i selu Jasika iz koga ste potekli. Kruševac je i spoj istorije, i to one autentično naše, srpske, srednjovekovne, ali i modernih vremena. Da li postoji još nešto što ste želeli da nam kažete o Kruševcu, a niste uspeli?

O Kruševcu se svakako može govoriti naširoko i šire od onog šta sam ja napisala, ali bih prvo volela da ljudi pročitaju šta sam već napisala pa da me onda pitaju dalje.

Ras je sećanje na ljubav. Na Jelenu Anžujsku, Dolinu jorgovana. Kruševac je naš grad stradalnik. Niš je topla priča o kolegijalnosti i prijateljstvu. Sremski Karlovci oslikavaju sve bogatstvo našeg duha, obrazovanja i odbrane identiteta. Šta gradove, odnosno „Prestonice“ čini zanimljivim i šta ste posebno želeli da istaknete pišući priču o gradovima koji su, u stvari kolevka našeg identiteta i našeg bića?

Ništa nije slučajno, pa ni sudbina gradova. Tako neki zasluže da budu istaknutiji od drugih. Mi ne znamo uvek šta je to, neka znanja su iznad nas, ali možemo da osećamo. Osetimo moć, važnost i posebnost. Stoga je ova knjiga tu da pokaže ljudima kako je potrebno doživeti, preživeti, uneti se, osetiti, pre nego znati. Sa osećanjem dolazi i znanje.

Od svih gradova koji su pomenuti u knjizi, jedino niste bili u Prizrenu, ali ste o njemu pisali sa posebnom ljubavlju. Predstavili ste Prizren kao kraj ovog romanesknog putešestvija, ali i kao početak, kao „svest u obliku želje“. I pomenuli da je ova priča bila Vaš najveći izazov? Je li bilo teško napraviti ovaj pripovedački mozaik?

Jeste. Trebalo je u početku da napišem priču o gradu u kome nikada nisam bila. No onda sam se setila da mogu napisati tekst o svim gradovima u kojima nismo bili a koji su utkani u naše misli, tradiciju, želju, istoriju, biće i kolektivnost. Neka mesta su naša iako nismo bili u njima. Zadovoljna sam kako sam tu ideju realizovala, a nadam se da ću u Prizren jednom otići.

I za kraj, moram Vas pitati: da li zaista smatrate da „kad ljubav ostavlja tragove u knjigama, nije malo“?

Vreme će pokazati jesam li u pravu, ali smatram da nije malo dati celu dušu i telo jednoj knjizi kao što sam to učinila u „Prestonicama“.
 
Autor: Jelena Nedeljković
Izvor: cudo.rs