„Amerikana“ je istinski opčinjavajuća humana priča

Postoje romani koji sadrže sjajne priče i oni koji vam promene pogled na svet. „Amerikana“ je jedna od takvih.
 
Na prvi pogled, to je ljubavna priča o dvoje ljudi iz Nigerije koji su se zavoleli u detinjstvu ali ih je život razdvojio kada su svoju sreću potražili u Americi i Engleskoj. Ali ovaj roman je isto tako i izvrsna analiza savremenih stavova o rasi, koja se proteže na tri kontinenta i dotiče probleme identiteta, gubitka i samoće.
 
Ovo je Čimamandin treći i najambiciozniji roman. Prvi, „Purpurni hibiskus“ bio je nominovan za nagradu Buker a drugi „Pola žutog sunca“ osvojio je nagradu Orindž. Godine 2009. je izašla veoma cenjena zbirka priča „Drhtaj“ koja je zacementirala njen status jednog od najtalentovanijih afričkih autora njene generacije. Dobila je i prestižnu Mekartur „Genius“ stipendiju a 2010. časopis „Njujorker“ uvrstio ju je na svoju listu 20 najboljih autora mlađih od 40 godina.
 
Tako da se od nje puno očekivalo. Srećom, „Amerikana“ nije razočarala. Roman govori o Ifemelu, visprenoj devojci snažnog stava i njenom dečku iz mladosti Obinzeu; njih dvoje su odrasli sa romantičnom predstavom o Zapadu, oblikovanom romanima Grejama Grina, Marka Tvena i Džejmsa Boldvina. Kada se Ifemelu pruži prilika da nastavi postdiplomske studije u Filadelfiji, ona je prihvata. Nekoliko godina kasnije, Obinze, takođe u potrazi za boljim životom, odlazi iz Nigerije, ali u Veliku Britaniju.
 
Upravo u tom delu priče Adiči pokazuje svoju snagu kao romanopisac: otuđenost koju oba lika osećaju u zemljama potpuno drugačijih istorija i klasnih struktura, živo je dočarana. Ona ima izrazit dar da ukaže na nijanse u socijalnim odnosima unutar određenih liberalnih elita.
 
U Engleskoj, Obinze se bori da dođe do dokumenata koji će mu omogućiti da radi legalno. Novine su prepune priča o školama „preplavljenim“ decom imigranata i političari pokušavaju da suzbiju broj azilanata. Uz sve to, njegov bivši školski drug Emenike, koji se oženio cenjenom pravnicom, pozvao ga je na snobovsku večeru u Izlingtonu. Hrana je poslužena u samosvesnim „etničkim“ tanjirima kupljenim na odmoru u Indiji, i Obinze se pita da li je Emenike postao čovek „koji veruje da je nešto lepo samo zato što je to ručno napravila sirotinja iz neke strane zemlje, ili je jednostavno naučio da se tako predstavlja“.
 
Učtivi razgovor doklizi do pitanja rase i imigracije, i svaki se gost trudi nadmašiti drugog u političkoj korektnosti. Adiči ubojitom preciznošću pogađa srž njihovog samozadovoljstva. Oni „shvataju bekstvo od rata, od nedaća koje smrve čoveku dušu,“ piše ona. Ali „ne bi razumeli zašto ljudi poput njega – koji su dobro odgajani, hranjeni  i negovani, ali zaglibljeni u nezadovoljstvo, od rođenja uslovljeni da gledaju negde drugde – zašto se dakle upuštaju u opasne, ilegalne mutne radnje da odu, kad niko od njih ne gladuje, niti su silovani, niti su iz spaljenih sela, već samo gladni izbora i sigurnosti.“
 
U Americi, Ifemelu nalazi da je teško pronaći posao sa nepunim radnim vremenom. Oseća odbojnost prema ropskom radu kelnerica, šankerki ili kasirki. Njene kolege studenti obraćaju joj se sa mučnom sporošću, kao da misle da ona ne vlada osnovnim znanjem engleskog jezika. Na času, smatraju da je ona neko ko intuitivno razume nedaće Afroamerikanaca zbog verovanja u nekakvu nebuloznu, zajedničku „crnačku“ svest.
 
Adiči je naročito dobra u prikazivanju kontradiktorne plime i oseke američkih pokušaja da se pomiri sa svojom nedavnom prošlošću, dok je rasna segregacija još uvek prisutna na jugu zemlje. To čini na vispren i pronicljiv način ne ugrožavajući nikada tok priče već ostavljajući čitaocu da sam donosi zaključke sa svakom novom, vešto skovanom rečenicom.
 
Tu je plavokosa, imućna Kimberli čije su namere dobre ali koja svaku crnkinju koju vidi naziva „prelepom“, čak i onda kada to očigledno nije istina. Kada na Ibeju Ifemelu kupi staru haljinu iz šezdesetih, ona shvata da u vreme kada ju je prva vlasnica obukla, crnci nisu imali pravo glasa.
 
„A možda je“, primećuje ona, „i originalna vlasnica haljine, bila jedna od onih žena, na čuvenim žućkastim fotografijama, koje su u gomilama stajale pred školama i vikale 'Majmuni!' na crnačku decu jer nisu želele da idu u školu sa njihovom crnom decom“.
 
Ifemelu počinje da piše blog o svojim iskustvima. Adiči je precizno uhvatila ton ćaskanja na internetu – ponekad vedar a ponekad besan – i ti postovi daju dodatnu dimenziju zapletu, omogućavajući čitaocu da vidi kako junakinja vidi sebe i kako bi želela da se predstavi svetu.
 
Stalna tema blogova je pitanje crnačke kose – kako se očekuje da žene otrovnim hemikalijama ispravljaju svoje prirodne kovrdže ili ih uvijaju sa komadima nečije tuđe kose ne bi li se uklopile u belačke norme. Zapravo, veliki deo romana je napisan u formi flešbekova, dok Ifemelu sedi u frizerskom salonu u Nju Džersiju, pred povratak kući u Nigeriju, posle 15 godina provedenih u Americi tokom kojih je bila svedok izbora Baraka Obame za predsednika.
 
Poslednja poglavlja knjige prate Ifemelu tokom njenog povratka i ponovnog viđanja sa Obinzeom koji se u međuvremenu oženio s drugom. Adiči treba pohvaliti što je uspela da strukturu ovakvog, rasplinutog, epskog romana održi čvrstom. Doduše, možda u njemu ima poneki blog više i nekoliko scena tu i tamo koje nisu bile neophodne, ali privlačnost „Amerikane“ delom leži baš u toj nesputanosti. U svakom pasusu možete osetiti strast i stavove same autorke.
 
„Amerikana“ je knjiga dubokih osećanja, napisana i lirski i elokventno. I više od toga, to je važna knjiga a opet jedna od onih koja nikada ne dozvoljava da njena težina prevagne nad potrebom da se ispriča istinski opčinjavajuća humana priča.
 
 
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović