„Američka pastorala“ Filipa Rota

Lavina emocija, dirljivih uspomena, pohvala i pozitivnih komentara, koja je pokuljala kada je Filip Rot sredinom 2018. godine napustio ovaj svet, jasno je pokazala kakvo mesto je zauzimao u američkoj književnosti. Druga polovina prošlog stoleća u Americi pripadala je ovom stvaraocu u istoj meri u kojoj je prva polovina pripadala Stajnbeku ili Fokneru: bio je istovremeno i njen hroničar i kritičar. Na vest o Rotovoj smrti, ostavio sam po strani ostale knjige koje sam u to vreme čitao i posvetio se „Američkoj pastorali“, jednom od njegovih najpoznatijih dela. Bio je to moj skromni doprinos odavanju počasti ovom velikanu.

U ovom trijumfu Rotove imaginacije, objavljenom u suton 20. veka, piščev dugogodišnji alter ego Nejtan Zakerman odlazi na proslavu četrdesetpetogodišnjice mature gde saznaje da je njegov idol iz dečačkih dana Simor „Svid“ Levov nedavno umro. Simorov mlađi brat, Nejtanov školski drug, otkriva mu porodičnu tajnu: nekadašnja srednjoškolska sportska zvezda, uspešni biznismen i čovek kome se ceo Nju Džersi divio, bio je otac mlade revolucionarke koja je u znak protesta protiv Vijetnamskog rata digla u vazduh zgradu lokalne pošte, prilikom čega je život izgubio gradski lekar. Zaintrigiran, Zakerman počinje da rekonstruiše Simorov život, pokušavajući da razume kako neko čiji je život oličenje ostvarenja „američkog sna“ postaje otac osobe koja će se tako nasilno pobuniti protiv lagodnog života i izobilja u kome je rođena, protiv „američke pastorale“.

Čitalac bi dakle trebalo da ima na umu da je narator ove priče Nejtan Zakerman, a da je njen protagonista Simor Levov, koga je ovaj poznavao samo u srednjoj školi i sa kojim je kasnije samo dva puta stupio u kontakt. Njih dvojica ipak imaju mnogo toga zajedničkog, počev od odrastanja u jevrejskoj zajednici u Njuarku tokom ratnih godina.

Iza opisa života u toj sredini stoji istorijska realnost koju Rot ne mora ni da imenuje: tvrdoglava istrajnost antisemitizma u Americi i Evropi, pogromi od kojih su mnoge od ovih porodica pobegle u Ameriku, ekonomsko beznađe koje je većina njih iskusila tokom Velike depresije. Zajednica oblikovana takvim iskustvima smatra da sa punim pravom očekuje uspeh od svoje dece. Simor Levov prihvata njihove ideale sa nekritičkim entuzijazmom i Zakerman ga na više mesta opisuje kao dobrog sina, koji poslušno igra ulogu koju su mu je dodelile porodica i sredina u kojoj živi. On život svog nekadašnjeg idola karakteriše kao „tragediju čoveka nespremnog za tragediju“. Kada Simorova ćerka Meri u ime revolucije postane ubica, komotna stabilnost i samopouzdanje zauvek nestaju iz njegovog života.

Pred našim očima odvija se sasvim očigledna alegorija: baš kao što je ćerka nasilnim protestom protiv rata u Vijetnamu uništila nevinost svoga oca, taj isti rat – prvi rat koji je prenošen uživo na malim ekranima širom Amerike – uništio je nevinost Amerikanaca, njihovu često iritantnu veru u sopstvenu moralnu superiornost. Prizori vreća sa leševima i sanduka umotanih u američke zastave, slike pokolja vijetnamskih seljaka i spaljenih šuma, izveštaji o mladim ljudima koji će doživotno osećati fizičke i psihičke posledice rata – kako sve to ne bi šokiralo naciju koja nije iskusila oružani sukob na svojoj teritoriji još od vremena Građanskog rata? Rot pritom daje naznake da je Merin aktivizam površan i sebičan – pre izraz njenog ličnog gneva nego neko stvarno ubeđenje ili racionalna ideja o tome kako postići promenu.

Kako se iz američke pastorale rađa američko bezumlje? Kako poslušni suprug i sin postaje otac revolucionara-ubice? Iako su ovo centralna pitanja romana, Rot čitaoca navodi i na razmišljanje o drugim temama: o tome kako se nekada prosperitetni Njuark pretvara u ruinu ogrezlu u kriminal; o kolapsu braka kao posledici porodične tragedije; i o Rotovoj omiljenoj temi: sudbini Jevreja u Americi.

Rot više nije među nama, što je samo po sebi veliki gubitak, ali mi ćemo nastaviti da ga čitamo u neprestanoj potrazi za smislom života. Postoji li bolji način da mu se oda počast?

Autor: Filip Klark
Izvor: philiphclark.com
Prevod: Jelena Tanasković