Aleksander Sederberj, za „Novosti“, o popularnoj trilogiji o Sofi Brinkman. Čitaoce suočava sa mafijašima, bandama i lošim policajcima.
Radeći godinama kao scenarista i urednik švedske televizije na adaptacijama popularnih krimića, Aleksander Sederberj došao je na ideju da se i sam oproba u ovom žanru. Osmislio je trilogiju sa bolničarkom Sofi Brinkman kao glavnom junakinjom, i već prvim naslovom „Andaluzijski prijatelj“ postigao pun uspeh: roman je preveden na više od 30 jezika i po njemu se priprema holivudski film. Usledio je „Drugi sin“, a zatim i „Dobri vuk“, koji se pojavio ovih dana u izdanju Lagune, koja je objavila i prethodne dve knjige.
Čitaoci se suočavaju sa švedskim bandama, mafijašima iz Nemačke, Kolumbije i Rusije, sa hrabrim, ali i potkupljivim policajcima ogrezlim u kriminal. Tu je naravno i Sofi, koja se, sticajem okolnosti, našla na poternici i sa sinom se skriva u Pragu...
U razgovoru, za „Novosti“, Sederberj kaže da je ideju za ovaj serijal dobio dok je pisao jedan od scenarija, a na pitanje zašto je za glavnu junakinju izabrao baš medicinsku sestru, pisac odgovara:
„Prvobitno Sofi je bila policajac, ali što sam je više upoznavao sve mi se više pretvarala u bolničarku. Njen lik je gotovo zahtevao da se preobrazi u nešto drugo. Sofi je kompleksan lik, ona je i majka, bolničarka, udovica, ali takođe i ličnost sa unutrašnjom snagom koju nije ni znala da poseduje.“
Rođen i odrastao u Stokholmu, pisac se 1998. godine preselio na selo u južnoj Švedskoj, gde i danas živi sa suprugom i tri ćerke.
„Selo je prelepo. Nikada nisam bio gradski tip, iako sam godinama živeo u Stokholmu. Okružen prirodom, plažama, porodicom, prijateljima, ovde se odlično osećam. Pre šest godina kupio sam svog prvog konja.“
Posle završene trilogije, ljubitelji vrhunskih krimi i akcionih priča sa velikim zanimanjem očekuju šta im omiljeni pisac novo priprema, ali Sederberj za sada ne želi ništa da otkriva:
„Nekoliko stvari je u igri. Uživam da pišem trilere i da neprestano pronalazim nove likove i priče. Trenutno radim na tri književna projekta i jednom scenariju.“
U radnoj sobi od ranog jutra
„Pišem rano ujutru do posle ručka, a zatim idem u konjušarnicu da brinem o svom ljubimcu. Ako imam elana nastavljam da radim kasno popodne ili uveče. Kada sam se opredelio za pisanje mislio sam da će mi biti obaveza da radim od devet do pet. Kao i svaki drugi. Ubrzo sam shvatio da je to nemoguće. Tako sada za pisaćim stolom u proseku provodim oko pet sati dnevno.“
Autor: D. Bogutović
Izvor: Novosti
Foto: Malin Lauterbach