Aleks Nort govori o svom napetom trileru „Noćni šaptač“

„Noćni šaptač“ je roman od kog vas podilazi jeza dok čitate priču o udovcu Tomu Kenediju i njegovom sinu Džejku koji se sele u mirno englesko selo nadajući se novom početku. Ali Federbenk je mesto koje pohode duhovi – pre 20 godina, serijski ubica nazvan Šaptač oteo je i ubio pet dečaka. Sada ponovo nestaje jedan dečak, Džejk počinje da se čudno ponaša a Tom se plaši da mu sin gubi kontakt sa realnošću. Može li da otkrije istinu pre nego što bude kasno?



Razgovarali smo sa Aleksom Nortom, autorom ovog bestselera.

Koja vam je bila polazna ideja za stvaranje „Noćnog šaptača“?

Želeo sam da pišem o odnosu očeva i sinova. Zapravo, o specifičnom odnosu oca udovca koji se bori da uspostavi vezu sa svojim ožalošćenim sinom. Ali sam takođe znao da želim da to bude triler sa jezivim elementima, a već dugo pratim forume na kojima ljudi pišu o jezivim stvarima koje su deca u stanju da smisle. Na primer, dete koje izgovara: „Nekada sam tu živeo“, dok porodica prolazi pored groblja ili kada dete govori o čoveku sa dugim vratom koji živi u ormaru da bi porodica saznala da se nekoliko godina ranije čovek obesio u toj kući.

Kada smo se mi preselili u novu kuću, moj sin, koji je tada imao oko četiri godine, pričao je o tome kako se igrao sa „dečakom iz poda“. To sam upamtio i na kraju sam odlučio da će Džejk u romanu imati izmišljene prijatelje od kojih će neki biti veoma zastrašujući. Priča se razvila odatle.

Opišite nam proces rada na romanu – koliko vremena vam je trebalo i kakva vam je bila rutina pri pisanju?

Trebalo mi je oko godinu dana da napišem ovaj roman, mada sam pre toga dosta o njemu razmišljao i planirao ga. Rutina mi je poprilično standardna. Odveo bih sina u školu i otišao na sat vremena u teretanu. Zavisno od vremenskih uslova, obično bih sedeo u parku i čitao nekih sat vremena, a zatim otišao u bar ili kafić i pisao sve dok ne moram da odem po sina. U početku sam pisao veoma oprezno, nekoliko stotina reči na dan, ali se to ubrzalo kako sam napredovao. Pred sam kraj sam pisao i prepravljao po desetine hiljada reči dnevno i nisam mnogo spavao. Ali takav sam, uvek sam bio onaj klinac koji je završavao prepravke noć pred ispit.

Koliko je teško bilo pisati o osetljivoj temi kakva je odnos oca i sina i koliko ste inspiracije povukli iz sopstvenog iskustva ili iskustava ljudi koje poznajete?

Mislim da je teško da ne crpite inspiraciju iz ličnog iskustva. Čak i kada koristite maštu, i dalje ste pod uticajem svega što ste videli, pročitali ili uradili. Knjiga je u potpunosti izmišljena, ništa iz nje se nije zaista dogodilo na način na koji je opisano, ali je neizbežno da se stvaran život ušunja bar malo jer sam želeo da se u romanu oseti iskrenost.

Nisam siguran koliko je pomenuta tema osetljiva. Imamo dva junaka koji se vole i žele da stvore odnos, ali nisu sigurni kako i mislim da je to zapravo uobičajena stvar, nije toliko neobična. Posebno kada je reč o roditeljima i deci. Kao roditelju, odjednom vam je predata ogromna odgovornost. Tu je osećaj da je dete vaš „nastavak“ i na vama je da ga vodite kroz život na osnovu sopstvenog znanja i iskustva. Ali naravno, deca odrataju, postaju zrele ličnosti, a roditelji moraju sve više da se povlače. U romanu, Tom mora da se bori protiv sopstvenih najboljih namera i da, kako sam kaže, dozvoli Džejku „da bude ono što jeste“. Mislim da je u tome ključ, ali je često to lakše reći nego uraditi.

Posebno se izdvaja scena kada Džejk pročita nešto što je njegov otac napisao i to ga uznemiri. Da li vam se ikad dogodilo nešto takvo?

Ne, izuzetno pazim na ono što pišem dok ga ne završim. Pišem na javnim mestima, ali sam uvek okrenut leđima ka zidu jer ne znam da li mi neko preko ramena čita užasnu prvu verziju rukopisa. Važno mi je da tekst bude samo u mojim rukama sve dok od njega ne napravim najbolju moguću verziju. Tako da moj sin nikada neće videti ono što pišem, previše sam pažljiv da bi se to dogodilo.

Prava na roman su prodata u desetine zemelja, a za prava na adaptaciju se bore reditelji filma „Osvetnici: Rat beskraja“. Kako gledate na reakcije koje izaziva „Noćni šaptač“?

To je neverovatno. Dok sam pisao roman, samo sam želeo da ga završim i nisam imao nikakva očekivanja po pitanju prava ili filmskih adaptacija. Mislim da na to ne može da se računa dok se radi na knjizi. Bolje je imati manja očekivanja pa da se na kraju iznenadite! Koliko sam iznenađen reakcijama, toliko sam i počastvovan. Iz mnogo razloga, ovo je veoma lična knjiga za mene i neverovatno sam zadovoljan reakcijama na nju.

Radite li na novom romanu?

Pišem nešto, ali sam sujeveran pa ne govorim o stvarima na kojima radim. S jedne strane, ako mnogo govorite o priči, postajete rob potrebe da je napišete; a sa druge, sasvim sigurno će se značajno promeniti sve do trenutka kada završim pisanje. Trenutno mogu da kažem da je reč o još jednom jezivom psihološkom trileru, ovoga puta o nasilnom ubistvu i nestanku osobe. Ali moram da ga završim da bih bio siguran šta će se desiti.

Izvor: celadonbooks.com
Prevod: Dragan Matković