VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ako ste propustili: „Sabatovo pozorište“

Kada su ga tokom intervjua pitali o njegovom odnosu sa likom Nejtana Zakermana, takođe romanopisca, Filip Rot je odgovorio da je to stvar lažnog predstavljanja: „Stvaranje lažne biografije, lažne istorije, smišljanje poluimaginarnog postojanja od stvarne drame mog života je moj život“. Prema Zakermanovim rečima, romanopisac mora biti, pre svega, „personifikator“. Tokom 10 godina od objavljivanja knjige „Zuckerman’s Bound“, Rot je objavio pet knjiga koje doprinose stvaranju „lažne biografije, lažne istorije“, preispitujući svoje narative – mešajući  razlike između umetnosti i života, istinitog i lažnog, stvarnog i izmišljenog. Najskorije, u knjizi „Operation Shylock“, izmislio je drugog Filipa Rota sa kojim suočava glavnog lika Filipa Rota; i, iako je naslovio tu knjigu „A Confession“ („Ispovest“), u poslednjoj belešci za čitaoca je tvrdio da je sve bilo izmišljeno, u potpunosti imaginarno. Pa opet nam je poslednja rečenica beleške dala upozorenje: „Ova ispovest je lažna.“ (Prethodni „roman“? Beleška čitaocu?)

Sada, posle svih iscrpnih, ponekad zbunjujućih debata i ispitivanja, dolazi „Sabatovo pozorište“, Rotov najduži i, po mom mišljenju, najbogatiji, najvredniji roman. Kao i uvek, primećuju se sličnosti između glavnog lika knjige i njegovog stvaraoca: obojica su rođena u Nju Džersiju, oženjeni su glumicama, i sada su u šezdesetim. Ali treba insistirati na tome da je Miki Sabat, kao Henri u „Pesmama sna“ Džona Berimena, „u suštini izmišljeni lik“, ne Filip Rot romanopisac ili čovek.

Sam kostur lika i priče su sledeći: Moris (Miki) Sabat, šezdesetčetvorogodišnji bivši lutkar, prstiju obogaljenih artritisom, decenijama je živeo u selu Madamaska Fols u ruralnoj Novoj Engleskoj, podučavajući dramu na lokalnom fakultetu, sve dok nije bio prisiljen da da ostavku zbog skandala koji je uključivao snimak telefonskog seksa i studentkinju. Sabat je oženjen lečenom alkoholičarkom, Rouzenom. (Njegova prethodna žena, Niki, glumica, nestala je 1964, posle čega je Sabat zamenio Njujork selom.) Velika erotska ljubav njegovog života, njegova hrvatska ljubavnica, Drenka Balić, koja je sa mužem vodila krčmu u Madamaska Folsu, nedavno je preminula od raka jajnika, ostavljajući Sabata ucveljenog i očajnog.

Sabat je odrastao na obalama Džersija sa roditeljima i starijim bratom, Mortijem, koga su oborili i ubili Japanci 1944. Pedeset godina kasnije, proganja ga majčin glas, živo govoreći s njim onako kako je to jednom radila pre potresne Mortijeve smrti. Vest o još jednoj smrti, bivšeg prijatelja i poslovne podrške iz Sabatovih njujorških dana, požuruje njegovu odluku da napusti Rouzenu i odveze se u grad na sahranu, a zatim da organizuje sopstvenu smrt. („Pre nego što i sam to učini, mora da vidi kako to izgleda.“) Kroz flešbekove i fantazije, u narativu koji se kreće, kako njegova emotivna temperatura nalaže, od komičnog ili nepristrasnog iz trećeg lica, do ekstremnog izmotavanja i perverznih ispovesti iz prvog lica, dobijamo pun raspon Sabatovog pozorišta, „gde je atmosfera odisala nagoveštajima antimoralnosti, bila neodređeno preteća i, u isto vreme, prostački zabavna“.

Rotovi čitaoci će se dosta brzo prisetiti knjige „Portnojeva boljka“, čije su scene seksa imale neke sjajne šale i nestašnu zabavu ovog novog romana, ali ništa od njegovog pretećeg osećaja krajnosti. Epigraf knjige je Prosperov zavet, izrečen pred kraj „Bure“, da će „svaka treća misao biti moj grob“. Iako ostareli Sabat ne zvuči baš kao Prospero, krasi ga smrću navođena rečitost, zabavna i duboka, dok razmišlja o gubitku porodice, prijatelja, ljubavnica i – ništa manje – o svojoj jutarnjoj erekciji. Pita se da li se ijedna druga vrsta budi sa erekcijom: „Da li kitovi? Da li šišmiši?... Potreban je ceo život da utvrdiš šta je bitno, a do tada ono više nije tu.“ U svojim mlađim danima, Sabat je očigledno proveo neko vreme uz Šekspira, Jejtsa, Džojsa i druge; sada čita samo knjige o smrti. Za razliku od svog tvorca, on je propali umetnik, koji pokušava da energiju, koju je nekada ulagao u lutke u Nepristojnom menhetnskom  pozorištu, preusmeri u sve sramnije scene u životu – scene koje ga vode, bukvalno, do ivice groba.

Još od romana „Portnojeva boljka“, Rot je bio istaknut kao književni stendap komičar, a neki šabloni u „Sabatovom pozorištu“ pokazuju da je u vrhunskoj formi. Dok se priprema da prisustvuje sahrani svog prijatelja, Sabat gleda sa osamnaestog sprata stana na zelenilo Central Parka i razmišlja da „je možda došlo vreme da skoči“.

„Mišima. Rotko. Hemingvej. Beriman. Kestler. Paveze. Kosinski. Aršil Gorki. Primo Levi. Hart Krejn. Valter Benjamin. Družina bez premca. Nije nimalo nečasno upisati se u tu knjigu. Fokner isto kao da se ubio cirkom. Kao i (rekla je Rouzena, sada merodavni stručnjak za slavne mrtvace koji bi možda bili živi da su 'delili“'na sastancima Anonimnih alkoholičara) Ava Gardner. Blagoslovena Ava.  Avu nije moglo da zapanji bogzna šta kod muškaraca. Otmenost i prljavština, besprekorno isprepletani. Mrtva sa šezdeset dve godine, dve godine mlađa od mene. Ava, Ivona de Karlo – to su uzori!“

Nakon nepristojnosti zbog „hvale vrednih ideologija“, on ih izgovara „plitko, plitko, plitko! Dosta više sa čitanjem i iščitavanjem 'Sopstvene sobe' – nabavite sebi 'Sabrana dela Ave Gardner'.“ Ovaj tok misli je vrsta koju je Džojs osmislio za Leopolda Bluma, a Sabat nas često podseća na tog snalažljivog besednika. Ali, naravno, Blum nije čitao Virdžiniju Vulf, niti je znao išta o Avi Gardner ili Ivon de Karlo.

Rotova genijalnost za suprotstavljanje utisaka, osećanja i imena koja obično ne pripadaju zajedno, neprestano oživljava narativ. Njegov izuzetno aktivan stil se zabavlja igrom rečima, kao kada, u ovom manjem katalogu američkih idioma, Sabatova ljubavnica, Drenka, pravi sjajne greške: „iz ove lože se ne može… dani su mu izbrojani… krov pod glavom… dečak koji je vikao „Vuf!“… vučeš me za nogu.“ Jedan od najokrutnijih, najsmešnijih trenutaka u knjizi se dešava kada Sabat ubedi Drenku da njen muž, koga su pozvali članovi Rotari kluba da im održi govor na temu krčmarskog zanata, mora da govori bar sat vremena, veoma sporo, dok opisuje sve tehnikalije svoje profesije.

Ali Sabatovo gađenje na „hvale vredne ideologije“ daje knjizi polemičku oštrinu koja stvari uzdiže na nivo iznad puke igre rečima. Neprekidna priča njegove žene o deljenju i povezivanju tera Sabata da se breca na nju: „Da li je jedini način da se ostaviš cuge da naučiš da pričaš kao đak drugak?“ Pitanje: „Zašto moraš da gajiš tolike rasne predrasude prema Japancima!“ dovodi do odgovora, izazvanog uspomenama na mrtvog brata: „Zbog onoga što su uradili Aleku Ginisu u 'Mostu na reci Kvaj'.“ Njegova kampanja protiv tretmana žena kao osoba, a ne kao seksualnih objekata, potpomognuta je njegovim citatom iz Jejtsove pesme „Za Anu Gregori“ („Da samo Bog, drago moje, Voleće te zbog tebe same A ne žute kose tvoje“). U kolima, dok sluša Benija Gudmena, peva uz „Šeika od Arabije“, čiji mu je tekst „slavi silovanje na ljubavnom sastanku i ocrnjuje Arape“ neodoljiv. „Za čist osećaj da si burno živ nema ničega boljeg od opake strane postojanja.“, on izgovara u naletu manične afirmacije.

Ima dosta gadosti u ovoj knjizi i pojedinim čitaocima će to biti odbojno, i neće im uopšte biti smešno. Jedan od Sabatovih prijatelja, čije je strpljenje isteklo zbog Mikijevog uvredljivog ponašanja, naziva to „poslednjim trzajem diskreditovane muške polemike“. Ima nešto u ovoj optužbi, i roman je jači zato što dozvoljava čitaocima da sagledaju junaka na taj način, ako tako izaberu. Ali bila bi greška uraditi isključivo tako, jer bi to podrazumevalo isključenje saosećanja koja bismo imali za razuzdanog Sabata kada se, u odlomku od 60 strana, srži romana i jednom od najboljih odlomaka u američkoj fikciji, vraća na obale Džersija svog detinjstva.

Nakon što poseti groblje gde mu leži porodica, a zatim obeleži sopstveno grobno mesto, Sabat otkriva, u napuštenoj kući u blizini, stogodišnjeg rođaka svog oca po imenu Fiš. Ne pronalazi samo Fiša, već i – u kovčegu koji je nekada pripadao Sabatovoj majci – kutiju označenu „Mortijeve stvari“, punu uspomena na svog mrtvog brata koje je ona čuvala. Razmišljajući o svim „voljenima“ na spomenicima, on se, poput Bluma, osvrnuo na to da se „niko voljen ne izvuče živ“. Sada, još uvek živ, Sabat otkriva da ga njegov razgovor sa starim Fišem ironično i bolno privlači životu koji mu se, u naletu uspomena, u potpunosti vraća.

Sabat kaže Fišu (koja ga se ne seća) da su ga roditelji poslali da obiđe Fiša, a starac odgovara sa: „Nije li to izuzetno?“. Reč Sabatu daje „ogromnu podršku“, daje mu osećaj da ima posla „sa čovekom na koga je njegov život ostavio utisak“. Oni nastavljaju da pričaju o banalnostima za koje se ispostavi da uopšte nisu banalne: Fiš je dobio rođendansku čestitku od optometriste; Atlantski okean je jednom izdigao šetalište; sve se promenilo; smrt je užasna. Kada Fiš ode da skuva sebi ručak, Sabat ukrade kutiju sa Mortijevim stvarima – na dnu koje zna da je američka zastava koju je majka čuvala – i odlazi prema okeanu. Ovo poglavlje se završava sigurno najboljim pasusom u romanu, sve sa stihom iz Jejtsovog kasnog soneta „Meru“, pesme na koju je Sabat naišao ranije u studentskoj svesci:

„Šetalište je nestalo. Zbogom, šetalište. Konačno ga je odneo okean. Atlantik je moćan okean. Smrt je nešto strašno. Za tog lekara nikada nisam čuo. Izvanredno. Da, to je prava reč. Sve je to bilo izvanredno. Zbogom, izvanredno.
Egipte i Grčka, zbogom, i zbogom, Rime!“

Kraj romana – Sabatov povratak u Madamaska Fols i njegovo otkriće tamo – delovao mi je za nijansu proizvoljno i neprirodno, posle apsolutne ispravnosti stranica Nju Džersija, iako je flešbek Drenkinih poslednjih sati moćan koliko to samo pisanje ume. Što se tiče seksualnih uvreda koje će knjiga izazvati kod nekih čitalaca, sve zavisi od toga gde (i da li) postavljate granicu. (Imao sam pomešana osećanja u vezi produženog transkripta telefonskog seksa između Sabata i studentkinje, snimka koji je, kako Sabat priznaje, bio više nego dovoljan da „me istera iz svake pristojne antifalusne obrazovne ustanove u Americi“). Ali, kao što kaže Jejtsova Luda Džejn: „Pravedno i gadno su blizu srodnog/ A pravednom gadno treba.“ U Sabatovoj formulaciji (a njegov tvorac se sigurno slaže): „Neznanje o svakoj umerenosti srazmerno je njenoj neumerenosti.“

Ovaj roman je Rotov najambiciozniji pokušaj da to otkrije, i to je i jedan od prvih pokušaja koji se sam nahodi, svesno, pred kraj veka – „veka koji je bukvalno preokrenuo ljudsku sudbinu“, razmišlja Sabat. Metju Arnold, koji je imao problema sa „Sabatovim pozorištem“ je, međutim, znao da veliko delo nastaje samo kada se moć čoveka i moć trenutka poklope, a to se dešava u ovom romanu. „Egipte i Grčko zbogom, i zbogom Rime!“ Deluje mi da Filip Rot govori nešto jednako zastrašujuće i uzbudljivo o američkom životu 1995. godine.

Roman „Sabatovo pozorište“ možete kupiti do 12. aprila sa dodatnih 10% popusta, koji se može kombinovati sa količinskim ili članskim popustom, samo na sajtu www.laguna.rs.

Autor: Vilijam H. Pričard
Izvor: nytimes.com
Prevod: Đorđe Radusin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
7 čitalačkih saveta najvećih umova laguna knjige 7 čitalačkih saveta najvećih umova
04.06.2020.
Ako postoji jedna stvar koja ujedinjuje filozofe, pisce, političare i naučnike, bez obzira na prostor i vreme, to je verovanje da čitanje može da vam proširi vidike i ojača intelekt bolje nego bilo ko...
više
da li si okej  laguna knjige Da li si okej?
04.06.2020.
Da li je u tvom mozgu otvoreno mnogo tabova? Kako u toku seksa iskulirati mozak pošto si ga navila na dvesta posto i sada neće tek tako da stane? Ili se usred seksa zapitaš da li si ostavila telefon u...
više
intervju sa piterom frankopanom pandemija otkriva opasan nedostatak globalne kooperacije laguna knjige Intervju sa Piterom Frankopanom: Pandemija otkriva opasan nedostatak globalne kooperacije
04.06.2020.
Sva društva koja dožive neku tragediju sklona su da sebe vide kao žrtve nepravedne sudbine. Čovečanstvo je, međutim, kroz svoju istoriju bilo svedok brojnih pošasti. Crna smrt je, kako pišete u „Putev...
više
intervju sa peterom handkeom ja sam na ovom svetu da bih uživao laguna knjige Intervju sa Peterom Handkeom: Ja sam na ovom svetu da bih uživao
04.06.2020.
Intervju iz 2017. Kako se osećate danas? Da li ste srećni? Osećao bih se mnogo bolje kada bi ljudi prestali da me pitaju da li sam „srećan“. „Sreća“ je besmislena, kratka reč, koja mi ništa ne z...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.