Ajad Aktar o svom romanu „Tugovanke za zavičajem“: Stvarnost, fikcija i paradoks

Ako vas pomalo zbunjuje poslednji roman Ajada Aktara „Tugovanke za zavičajem“, autor je tako i nameravao.

„Želeo sam da pronađem formu koja će izraziti konfuziju između činjenica i fikcije, koja izgleda sve više boji našu stvarnost ili nestvarnost“, kaže pisac.

Roman „Tugovanke za zavičajem“ govori o jednoj porodici, njenim vezama sa rodnim Pakistanom i novom životu koji članovi porodice otpočinju u SAD. Narator se takođe zove Ajad Aktar i roman podseća na memoare... ali je ipak roman. Zabava leži upravo u tome što treba razlučiti šta su činjenice, a šta fikcija.

Na primer – piščev otac je bio uspešan lekar u SAD. Narator takođe ima oca lekara, koji leči tadašnjeg biznismena Donalda Trampa i potpada pod njegov uticaj. Da li je Aktarov otac stvarno bio Trampov kardiolog?

„Neću vam odgovoriti na to pitanje, i to ne samo zbog pravnih razloga“, Aktar kaže kroz osmeh.

O tome zašto je osetio potrebu da činjenice kombinuje sa fikcijom

Želeo sam da doprem do današnjeg čitaoca koji je zavisnik o uzbudljivim najnovijim vestima i predano prati objave na Instagramu. Naravno, taj čitalac sam i ja, čitalac koji je u neku ruku izgubio interesovanje za sve što nije senzacionalno. Želeo sam da napišem filozofski roman, ali sam isto tako hteo da bude uzbudljiv kao neki rijaliti program.

I zato sam morao da „kraduckam“ podatke iz sopstvenog života. Morao sam da iskoristim činjenice. Bilo je neophodno da povremeno ubedim čitaoca da je ono o čemu pišem stvarnost, ali ipak svoju knjigu nazivam romanom.

Sve ove kontradiktornosti i paradoksi su sama suština onoga što knjiga pokušava da izrazi, a to je portret jedne zemlje koju razdiru podele u kojima su finansije najvažnije, u kojoj kapitalizam vlada i u kojoj lično ostvarenje američkog sna ne može da opravda sve ono što propada u našoj državi. I zato sam osetio potrebu da pod reflektor stavim svoj život i život svojih roditelja, i da na osnovu tih činjenica napišem roman.

O ulozi novca u knjizi

Jedna od razrađenijih priča u knjizi je o putu jednog umetnika u Americi, i to, u konkretnom slučaju, o putu umetnika koji je zapravo uspešan, za razliku od mnogih mojih bliskih i talentovanih kolega koji se muče i nikada ne postignu uspeh...

Zaigrati na kartu romana koji je zasnovan na činjenicama, ali ima i uzbudljivu komponentu rijaliti programa... takav put ka uspehu i ispunjenju američkog sna morao je biti zavodljiv i živopisan.

A ispostavlja se, barem za naratora u knjizi, da uspeh dolazi po određenoj ceni – a tu cenu ne plaćaju samo njegovi sugrađani, već je plaća i njegova sposobnost saosećanja za druge ljude kao i njegova sposobnost da bude relevantan posmatrač sveta koji će potom prikazati na živopisan i dostojan način. Kao i sve ostalo u knjizi – i ovo je paradoks.



O tome zašto bogatstvo menja naratorov pogled na svet

Mislim da u jednom trenutku kaže kako ga je opčinilo bogatstvo i da želi da piše o bogatima... i oseća da je provođenje vremena sa bogatima i zainteresovanost za njihov način razmišljanja nešto što ima umetničku vrednost. Mislim da je na čitaocu da presudi da li je stvarno tako.

Znate, centralna tema knjige je veoma detaljan prikaz luksuznog života... tako da mnogi ljudi koji su pročitali knjigu kažu koliko im je sve to zavodljivo.

O tome da li bi nastavio sa pisanjem da nije doživeo finansijski uspeh

To je odlično pitanje i čini mi se da ga i sam često postavljam... Zapravo sam živeo u nemaštini do svojih kasnih tridesetih i bio sam više puta u prilici da odustanem, ali to se nikada nije dogodilo, jer sam se potpuno zaljubio u književnost.

Kada sam imao 15 godina, jedan profesor u srednjoj školi promenio mi je život. I od tada nikada nisam želeo da radim nešto drugo u životu. Često kažem da sam se u književnost zaljubio toliko jako da mi je ona pomagala da prebrodim sve teškoće. I želim da verujem da ću, deset godina kasnije, i dalje pisati u teškim trenucima.

Ali teško je reći sa sigurnošću, pogotovo kada gledamo kako nam se država raspada i vidimo da odbrambeni mehanizmi, za koje smo naravno već znali da ne postoje, zaista ne postoje. Na kraju krajeva, bogatstvo je, po svemu sudeći, jedno od obeležja pripadnosti ovoj državi.

O tome da li se njegov otac vratio u Pakistan – kao i otac naratora u knjizi

Završni deo knjige je veoma dugo poglavlje... o sudskom procesu protiv moga oca u Viskonsinu, gde su ga optužili za neprofesionalno postupanje. Bukvalno istog dana kada sam završio poglavlje, baš tog popodneva, samo jedan sat kasnije, pozvao me je brat i javio mi da je otac pao i udario glavu, i da se nalazi na intenzivnoj nezi. Samo nekoliko nedelja kasnije je preminuo.

Dakle, pre nego što sam napisao sam kraj, otac nas je napustio, a pre toga je godinama govorio kako želi da se vrati u Pakistan. Na neki način sam mu ispunio neostvarenu želju.

Opet kažem, knjiga je i stvarna i nije stvarna. Znate, stvarna je kao što je junakov san bio stvaran... Jer sve je stvarno. Takođe je i delo fikcije.

Autor: Noel King
Izvor: npr.org
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Vincent Tullo