Ahmed Sadavi je stvorio novu priču o ratu u Iraku: „Posao pisca je da podari glas neznanim ljudima“

Ideja je sinula Ahmedu Sadaviju u mrtvačnici u Bagdadu 2006. godine kada je radio kao reporter za BBC i izveštavao o ratu koju mu je razarao domovinu i ubijao njegove ljude. „Video sam mnogo mrtvih tela. Ne samo tela – delova tela. Mnogo delova tela.“



Mladić je ušao u mrtvačnicu zahtevajući da vidi telo svog brata stradalog u bombaškom napadu. Čovek koji je radio u mrtvačnici ga je odveo u prostoriju u kojoj je bilo mnoštvo raštrkanih udova i nehajno pokazao na deo tela u uglu. Čovek je plakao i pitao gde je ostatak njegovog voljenog brata, a bezosećajni radnik je mašući rukom po prostoriji rekao: „Uzmi šta god želiš i sastavi sebi telo.“

I tako je u ovoj užasavajućoj sceni ponovo rođen Frankenštajn – dva veka nakon Meri Šelinog – ovoga puta u Bagdadu.

„Frankenštajn u Bagdadu“ je Sadavijev naučnofantastični roman o ratu, neka vrsta isterivanja zlih duhova ere koja nije u potpunosti prošla. Autorov cilj nije da oživljava užase rata već da čitaoca postavi usred dešavanja kako bi sam mogao da uvidi svu bezosećajnost rata. Irački autor nudi oštru kritiku američke invazije stavljajući nas u prve redove iz kojih se jasno vide užasne i trajne posledice.

Sadavijevo čudovište se zove „Šesmeh“ na iračkom – kombinacija reči „shinu“ i „ismu“ koje znače „kako“ i „njegovo ime“ – dok se u prevodu koristi naziv „Onaj“. Onoga upoznajemo preko Hadija, pijanca koji skuplja starine i ima malo poštovanja prema mrtvima pa sakuplja delove njihovih tela nakon bombardovanja. Te delove nosi kući i odlučuje da ih spoji kako bi nastalo jedno telo kome bi mogao da podari propisnu sahranu.

Novonastalo stvorenje dobija dušu čoveka koji je nedavno poginuo i zatim nestaje u iračkoj noći da bi se osvetio za ubistva ljudi od čijih se delova sastoji. Osvetnička požuda ga vodi po krovovima i uskim ulicama Bagdada u potrazi za plenom – u početku su to kriminalci, ali uskoro prelazi i na nevine civile i počinje da širi teror po glavnom gradu.

Sadavijeva nimalo suptilna namera je da naglasi, kako on to naziva, „saučesništvo“ svih koji su uključeni u konflikt. Kako on smatra, svima su ruke krvave: američkim vojnicima, stranim plaćenicima, ratnicima Al Kaide, ratnim gospodarima, novinarima i korumpiranim iračkim oficirima. „Ljudi imaju tendenciju da sebe prikazuju kao svece koji traže pravdu, a druge kao teroriste. Istina je da niko nije nevin.“

„Knjiga je manifest protiv rata“, dodaje autor. „Kritikuje američku okupaciju, bivši i sadašnji režim.“ (Zanimljivo je da to nije sprečilo sadašnjeg premijera Iraka, Hejdera Al  Abadija, da na Tviteru čestita Sadaviju na nominaciji za Bukerovu nagradu.)

Sadavija ne zanima samo rat koji se odvija na ulicama već i „iračka kriza identiteta“. Kaže: „Želeo sam da govorim o nekoliko problema. Jedan od njih je paradoks različitosti identiteta samog Iraka i načina na koji ljudi razumeju sami sebe. Svi likovi u romanu imaju različita porekla.“

Sadavi je rođen u, kako kaže, „običnoj, siromašnoj“ porodici u Sadru, gusto naseljenom predgrađu Bagdada. Otac mu je bio instruktor vožnje, majka domaćica, a tokom detinjstva je bio posebno blizak sa ujacima: očev brat bio je ilustrator, a majčin pesnik.

Primetili su da im nećak ima sklonost ka pripovedanju i crtanju pa su mu kupovali pribor i vodili ga u knjižare, razvijali interesovanje za umetnost. Pre nego što je napunio deset godina, Sadavi je već pisao poeziju, a kao tinejdžer je radio honorarno kao ilustrator za državnu izdavačku kuću koja se bavila edukativnim programima za decu.

Sadavi kaže da ga je književnost privlačila kao tinejdžera jer je do mnogih knjiga bilo nemoguće doći u Bagdadu zbog državne cenzure i trinaestogodišnjeg embarga koji je trajao do 2003. godine. „Ako bi se neko od mojih prijatelja dokopao određene knjige, odmah smo odlazili da je fotokopiramo i delimo među sobom. Ponekad smo čak kopirali fotokopiran primerak.“

U to vreme Sadavi se upoznao i sa kritičkom teorijom, misticizmom i filozofijom, posebno kroz dela Mišela Fukoa. Naravno, najveći uzori su mu bili arapski autori – posebno Gasan Kanafani i voljeni irački pisac Mehdi Isa Sakur.

Iako je ranih devedesetih završio učiteljsku školu, Sadavi nikada nije predavao – umesto toga se priključio vojsci. Svejedeno je uspeo da napiše tri zbirke poezije i započeo je rad na tri rukopisa za romane, ali nijedan nije znao kako da završi. Zatim je počeo da se interesuje za novinarstvo i neki od tih izveštavačkih poslova vodili su ga u zabačene krajeve Iraka.

BBC-u se pridružio 2005. godine: „Ono što sam viđao na ulicama je oblikovalo prvu fazu mog romana. Video sam nezamislive stvari.“ Iako je novinarstvo uspelo da zadovolji njegovu potrebu da svedoči događajima, ipak nije prikazivalo dubinu tih iskustava tako da se okrenuo pisanju romana. „U novinarstvu naslov glasi ’13 mrtvih i 20 povređenih’ i to je to. Novinarstvo se zaboravlja. Ali u književnosti mogu da posetim dom preminulog, upoznam mu ženu i decu, uđem mu u snove i saznam šta je mislio i osećao – čak i šta je osećao u trenutku kada je umirao.“

Kako bi istraživao za roman, Sadavi je proveo godinu i po dana tumarajući po Batavinu – posećivao je kafiće, intervjuisao porodice, posmatrao njihove domove i fotografisao. U prološlosti su u ovom radničkom predgrađu Bagdada zajedno živeli hrišćani, Jevreji i muslimani. Takođe, ovo je etnički raznolika oblast koja je dom mnogim imigrantima iz arapskog sveta – uključujući i Sudan i Egipat. Raznolikost je prikazana i u romanu, kao i podzemlje Batavina prepuno trgovine drogom i prostitucije.

Za razliku od mnogih popularnih dela koja su ispitivala posledice iračkog rata, književnih i filmskih, Sadavijev fokus je pomeren sa „stranca“ (Amerikanca) na „domaćeg“ (Iračanina). Zapravo, Amerikanci se jedva i pojavljuju u „Frankenštajnu iz Bagdada“, a i čak i kada su tu, imaju sporednu ulogu koja podseća na duha. Onaj ne samo da se sveti za smrti ljudi od čijih je delova sastavljen već i ometa narativ koji se vrti oko samog rata u Iraku.

„Posao pisca je da podari glas neznanim ljudima“, kaže Sadavi. „Osećam snažnu pripadnost ovom gradu i nastaviću da pišem o ljudskosti kroz priče o pojedincima koje srećem u Bagdadu.“

Producentska kuća iz Velike Britanije je otkupila prava na knjigu, a Sadavi ne želi da otkriva o kojoj kompaniji je reč niti kako će je adaptirati, ali nam obećava da će na kraju ta verzija biti verna knjizi.

„Bilo je mnogo filmova i televizijskih serija o ovom ratu, ali u njima su heroji uvek Amerikanci“, kaže autor. „Iračani su uvek u pozadini. Ono što ćemo mi uraditi je da okrenemo narativ. U knjizi nema američkih heroja. Naši heroji su Iračani.“

Izvor: lithub.com
Prevod: Dragan Matković