„Adio, kauboju“: Strasti izvan razglednica

Čitanje prvog romana Olje Savičević Ivančević je pravi čulni užitak za svakoga ko beži od naporne prozne konfekcije, globalne, regionalne ili lokalne.

Ima nečeg u Starom Naselju, potisnutog, „kao spolna bolest na mozgu“, rekla je sestra.
„Kao Twin Peaks?!“, upitala sam, a želudac mi je napravio kolut unatrag, u mrak, kao kad sam bila dijete.
Čedno je i bogobojazno Staro Naselje u vrijeme oprašivanja biljaka, u vrijeme intenzivnog isparavanja mirisa, vonjalo i cvrčalo kao vreli bakalar u pretis loncu.
„Čoviče“, rekla je sestra, „nekad mi se čini da se ovde niko živ ne jebe onako prirodno i bez grižnje savjesti.“
„Katoličanstvo na Balkanu, promisli malo, koji spoj, to jednostavno mora bit perverzija na entu“, rekla je.

Ne znam da li je po „pe-(em)-esu“ da se prikaz knjige započne jednom anegdotom, ali na koncu, zašto da ne? To ionako može iznervirati samo one koje dolepotpisani i inače voli da nervira, tako da je sve u redu, pače i više od toga... Elem, pre nekog vremena sam upitao Krunu Lokotara za kontakt telefon ili mail mlade splitske spisateljice Olje Savičević Ivančević, jer sam hteo da je pozovem da svojim prilogom učestvuje u jednoj tematskoj zbirci priča koju (se spremam da) spremam. Lokotar je, instinktom urednika-zaštitnika, odlučno uzvratio da će mi dati njen kontakt tek kad mu ona preda rukopis romana na kojem upravo radi! Do tada joj, majci, nema skretanja u kojekakve sporedne vode koje bi je odvlačile od završavanja romana!

Pa dobro, eto nam i romana na suncu: „Adio, kauboju“ romaneskni je prvenac pesnikinje koja je u svet proze stupila odličnom i opštehvaljenom zbirkom priča „Nasmijati psa“, da bi se sada, eto, i oromanila. Kako god, ne bojte se, nije se ova sjajna pripovedačica mediteranskog sunca, jasnog neba i zamamnih mirisa, iza čije se žanr-razgledničke slike zapravo krije trista đavola i đavolčića stvarnog ljudskog života, krvavog i pulsirajućeg, eskapistički zaputila ni u El Paso ni u Santa Fe, kako bi možda mogao da vas prevari naslov; umesto toga, potražila je (i našla) stanovite vestern-obrasce na tlu svog Juga, dalmatinskog, i to u onom uskom pojasu između krša i mora, u kojem kojekakvi pompezni resorti sve više dominiraju krajolikom, ali samo kao veštačka nadogradnja pravog m(j)esnog života, palanačkog i malomišćanskog, do agresivnosti bojažljivog prema svakoj Drugosti, ma koliko od turističkog ugošćavanja Drugosti zapravo živela.

Radnju svog romana prvenca Olja S. I. ponajvećim delom smešta u imaginarni grad(ić) koji ti ponekad zaliči na Split, ali će pre biti da više podseća na neku od njegovih suburbija. Ako to već sve nije jedno te isto, i to ne samo u Splitu, dakako. Ta ubava razglednička slika grad(ić)a na moru, ispod čije blaženo osunčane gizdavosti i šesnih romaničkih tornjeva vrvi od Sumračnih Strasti i grozomornih predrasuda svetine, otvara svojevrstan link ka „Putovanju u srce hrvatskog sna“ Vlade Bulića, baš kao što vestern-obrasci i problematizovanje posvemašnje istrošenosti (ali i postojane sveprisutnosti) patrijarhalnog modela življenja pravi kopču sa još jednim dalmatinskim „Čudom“, i to onim u „Poskokovoj Dragi“ Ante Tomića, ali ove su veze sasvim uslovne (i možda pre nego što bi ukazivale na neku estetičku srodnost predstavljaju neku vrstu sociokulturnog fenomena), jer je Olja Savičević Ivančević razvila vrlo osebujan prozni rukopis, koji ni u bunilu ne možete pomešati s nekim drugim.

Dada, naratorka ovog romana, vraća se u grad svojeg odrastanja, nakon nekolikogodišnje zagrebačke avanture – obeležene posvemašnjim neuspehom, kako studentskim tako i ljubavnim – samo sa jednom čvrstom namerom: da napokon „istraži“ okolnosti koje su dovele do samoubistva njenog tinejdžerskog brata. Kod kuće je čekaju smorena, u sedative i druge pilule za lilule ogrezla majka, te sestra, razvedena lokalna nastavnica, neretko cinična rezonerka ovog romana. Kuća je trajno obeležena dvema „preranim“ muškim smrtima, prvo očevom, a posle bratovljevom, a ženski trio koji je ostao za njima Olja Savičević portretira izvanredno, mestimice maestralno, i to je možda najjači aspekt ovog romana: to njeno vajanje moćnih, složenih, u nesreći, u ljubavi ili u bilo čemu drugome protivrečnih i dubokih ženskih likova; u poređenju s njima, većina muškaraca koji defiluju knjigom više su nekakvi modeli ili siluete. Što, verujte mi, ovde uopšte ne smeta...

Dobar deo od dvestotinak stranica ove knjige postepena je rekonstrukcija događaja i motiva koji su rezultirali bratovljevim suicidom. A to samoubistvo – kao izlaz za nuždu – potvrdiće se, nije bilo ništa drugo nego posledica neizdržljivosti, ili naprosto nemogućnosti uspravnog življenja u sredini koja te obeleži jednom zauvek kao nekoga ko se od nje razlikuje, i od koje indulgenciju možeš kupiti samo po sasvim neprihvatljivoj ceni: tako što ćeš se i sam pridružiti onima koji čine nasilje. Bratovljevo upadljivo blisko druženje s lokalnim veterinarom, prenačitanim i preosetljivim K. und K. tipom koji kao da je pravo s Marsa pao u Staro Naselje, i za koga „svi znamo da je peder“ (pak će u tom smislu na videlo isplivati i neki zanimljivi dokazi...) izazvaće odijum i nasilje sopstvenog klinačkog plemena (kao pouzdanog podmlatka svake linčerske gomile otkad je sveta i veka) prema njemu, ali i prema veterinaru, što brat sebi neće moći da oprosti. Jer će to smatrati izdajom; problem izdaje pak neće baš namučiti savest lokalnog lepotana u kojeg će se Dada zaljubiti, a za kojeg će posle saznati da je i sam prisustvovao ritualu bratovljevog mučenja. Dada zapravo uporno traži krivca za bratovljevu smrt, bilo u veterinaru ili nekom drugom, ali takvog, pojedinačnog krivca nemoguće je naći i upreti prstom u njega: ono što zapravo truje i ubija ono je što lebdi nad svima nama, i što se raskomotilo u dušama većine nas: strah i prezir prema Drugome (i Drugome u sebi!), kao jedina legitimna forma i norma Ispravnog Bitisanja.

Uz bezbrojne, upečatljivo izvedene prateće rukavce priče, Olja Savičević Ivančević vodi svoj roman od početka do kraja rukom nadarene pesnikinje koja ume svoj poetski dar pretočiti u prijemčiv prozni iskaz, a da pri tome ništa bitno od njega ne žrtvuje. Možda se, na koncu, u ovom romanu i manje toga „dešava“ nego što bi zahtevalo ovih dvestotinak stranica, možda je to mogla biti i kakva novela, ali ono što joj (uslovno i donekle) nedostaje u fabuliranju, autorka nadoknađuje svojom zavodljivom, eteričnom rečenicom, svom od letnje jare, zrikavaca i teških mirisa, čineći da čitanje romana „Adio, kauboju“ bude pravi čulni užitak za svakoga ko beži od naporne prozne konfekcije – globalne, regionalne ili lokalne – koju mu uporno nameću marketinški agent-provokatori svih fela.

A kauboji, šta na kraju bi s njima? Eh, znate kako, kauboj je neretko usamljeni borac za pravdu. Ponekad pokoka negativce i odjaše dublje u preriju dok sunce zalazi na zapadnom horizontu, a ponekad i sam strada od zlikovačke ruke. U vesternima ta ruka obično drži kolt. Ovde, u ovim krajevima, to i nije uvek neophodno: smrtonosni efekat je isti.

Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme, jun 2010.