Adam Grant: Zašto je potrebno da razmislimo još jednom, o svemu

Inteligencija se obično smatra sposobnošću razmišljanja i učenja, ali u svetu koji se brzo menja najneophodnija osobina bi mogla biti sposobnost preispitivanja i odučavanja. Nedavne globalne i političke promene naterale su mnoge od nas da preispitamo svoje stavove i odluke. Međutim, i dalje nam je draža uteha koju sa sobom nosi ukorenjeno ubeđenje od nelagodnosti koju sa sobom povlači sumnja udobnost ubeđenja od neudobnosti sumnje, i radije se opredeljujemo za stavove zbog kojih se lepo osećamo, nego ideje koje nas teraju da dobro razmislimo. Inteligencija nije lek, ali zato može da bude i prokletstvo. Dešava se da što smo bistriji to lošije uviđamo sopstvena ograničenja.



U svojoj poslednjoj knjizi „Razmisli još jednom“ Adam Grant – jedan od najboljih profesora u poslovnoj školi Vortom i autor bestselera – nudi nam odvažne ideje i rigorozne dokaze koji nam ukazuju na to kako možemo sa radošću da prihvatimo da nismo u pravu, ohrabrimo druge da ponovo razmisle o najširem spektru tema, kao što su abortus i klimatske promene, i izgradimo škole, radna okruženja i zajednice ljudi koji su spremni da doživotno uče. Pokazuje nam i kako šampion u međunarodnim debatama pobeđuje u raspravama, tamnoputi muzičar ubeđuje belog suprematistu da odbaci mržnju i kako zagovornik vakcinacije ubeđuje antivaksere da vakcinišu svoju decu. „Razmisli još jednom“ je poziv na odbacivanje zastarelih oblika razmišljanja i prihvatanje mentalne fleksibilnosti, smernosti i radoznalosti, nasuprot besmislenoj doslednosti. Jer ako je znanje moć, svest o neznanju je mudrost.

U ovom ekskluzivnom intervjuu razgovarali smo sa Adamom Grantom o tome zašto treba da preispitamo ono što znamo, ono što mislimo da znamo, kao i način na koji smo to saznali.

Šta je emocionalna inteligencija?

Nekada sam bio skeptik u vezi sa emocionalnom inteligencijom. Jedan kolega mi je čak rekao da je emocionalna inteligencija inteligencija za glupe! Ovo očigledno nije tačno... Istraživanja emocionalne inteligencije definišu je kao sposobnost bavljenja i suočavanja sa emocijama. Emocionalna inteligencija omogućava da prepoznate, razumete i regulišete emocije, a regulisanje emocija je često najteže sa čime se suočavamo kao pojedinci i lideri.

Mnogo toga bismo mogli da preispitamo kada govorimo o emocionalnoj inteligenciji. Kad god smo ljuti, frustrirani ili razočarani, treba imati na umu da su te emocije samo početna tačka. Nikada nećete objaviti prvu verziju svog bloga, zar ne? Uređivaćete ga dok ne postane najbolja verzija, isto kao što nikad ne bih objavio prvu verziju knjige! Isto važi i za emocije. Mnogo ljudi odmah „objavi“ svoja osećanja – i internalizuje ih – a da se pre toga ne zaustave i zapitaju da li bi možda trebalo da ih preispitaju, da naprave bolju verziju.

Koji su ključni režimi razmišljanja koji utiču na naše vrednosti i uverenja?

Pre nekoliko decenija pročitao sam briljantan rad Fila Tetloka, koji me je uveo u ideju o propovedničkom, tužilačkom i političarskom razmišljanju. Kada mi je ta ideja ušla u glavu, više nisam mogao da je izbacim. Primećivao sam je svuda... Primećivao sam je u sopstvenom razmišljanju... u razmišljanju drugih ljudi... primećivao sam je u načinu na koji komuniciramo.

U suštini, ideja se zasniva na tome da, kada propovedate, pokušavate da preobratite druge ljude i odbranite svoja nepokolebljiva uverenja. Kada ste tužilac, pokušavate da pobedite u raspravi, što znači da ćete morati da dokažete da druga strana greši. Najviše me brine što, ako smo neprestano u režimu razmišljanja propovednika ili tužioca, nismo voljni da preispitamo sopstvene pretpostavke i stavove... ako sam ja u pravu, a ti nisi, onda ja ostajem nepromenjen, a ti si taj koji treba da se menja. U režimu političara stvari su malo fleksibilnije. U tom režimu razmišljanja pokušavam da izazovem odobravanje kod publike – što znači da ću lobirati ili sprovoditi kampanju. Možda bih govorio ono što želite da čujete, a ne bih stvarno menjao svoje mišljenje – ako bih to i uradio, možda bi to bilo samo da bih umirio svoje zemljake, a ne da bih došao do istine.

Kako da očuvamo sopstvene vrednosti uz zdravu dozu skepticizma?

Postoji mesto i vreme za ulogu propovednika, tužioca ili političara. Ako imate publiku koja lako prihvata vaše ideje – ili je makar širokih shvatanja – ništa vas ne sprečava da budete entuzijasti ili oštri kritičari prema nečemu što smatrate obmanom... ili da se potrudite da razumete šta žele da čuju, kako biste bili sigurni da govorite njihovim jezikom... to ne mora nužno uvek biti podmuklo.

Stvari postaju problematične kada počnemo da se vezujemo za ideje koje nikad nisu imale smisla ili više nisu istinite. Takođe je problematično i kada ste suočeni sa publikom koja je otporna na ideje koje izlažete. Kada su ovi faktori prisutni, treba još jednom razmisliti o sopstvenom nagonu za propovedanjem, optuživanjem ili politizacijom, i umesto toga početi razmišljati kao naučnik. Ne kažem da treba da idete naokolo u laboratorijskom mantilu i nosite mikroskop, već da prihvatanje naučničkog režima razmišljanja znači da vam je više stalo do istine nego da nešto postignete. Za mene je naučnik neko ko je dovoljno smeran i radoznao, neko ko zna šta ne zna i ko bi dovodio u pitanje postojeće konvencije dok pokušava da otkrije nove informacije. Naučnički režim razmišljanja nalaže: „Neću dozvoliti da moje ideje postanu ideologija“. U ovakvom režimu razmišljanja, kada počnem da formiram mišljenje, moram da ga tretiram kao hipotezu koju zatim proveravam kroz opservacije ili eksperimente. Trebalo bi da budem jednako uzbuđen kada otkrijem da nisam u pravu, kao i kada dokažem da jesam. Možda bi trebalo da mi bude draže kada nisam u pravu, jer ako stalno dokazujem da sam u pravu, samo dublje utvrđujem svoja uverenja i ne unapređujem ih... a to zasigurno nije učenje, zar ne?



Kako da ublažimo konflikte i polarizaciju u interpersonalnim odnosima?

U poslednjih nekoliko godina iz psihologije smo naučili mnogo toga o depolarizaciji, ali plašim se da ne postoji univerzalno rešenje. Pre svega, morate biti svesni da, ako želite da drugi ljudi otvore um, i vi morate učiniti isto.

Svestan sam da imam tendenciju ka tome da se upustim u režim tužioca, čak me povremeno nazivaju logičkim nasilnikom, ali to ne radim namerno. Kada neko ispolji ekstremno mišljenje, imam naviku da zauzmem suprotstavljeno ekstremno stanovište i pomeram granice rasprave. Za mene je to deo zabave žustre debate. Međutim, neko to može protumačiti i kao napad. Ponekad predočim sagovornicima da imam tu tendenciju i zamolim ih da me upozore ako to primete. Želim da mi se kaže kada sam ušao u režim tužioca i da treba da se prebacim u režim naučnika i ispoljim više radoznalosti i smernosti. Takva iskrenost je korisna zato što ljudima dopušta da ukažu na pristup kojim se služimo i omogućava otvorenost prema idejama i razgovor bez burnih reakcija, ukoliko se debata zahukta. Naravno, ovo je samo početak, ali je dobar prvi korak.

Na širem planu mislim da bi bilo odlično kada bismo počeli da iznalazimo načine za unapređivanje algoritama na društvenim mrežama, kako bismo ih približili naučničkom razmišljanju, umesto da ostanu neobuzdane mašine koje propovedaju i optužuju, a u koje su se izgleda pretvorili.

Prečesto se dešava da, kada se neko ne slaže sa nama, naše prvo pitanje bude zašto je to tako. Zašto veruješ u tu suludu ideju? Psiholozi su otkrili da iz pitanje zašto proističe čitav niz razloga zbog kojih će neko ostati još čvršći u svojim predubeđenjima. Ono što najčešće ima bolji efekat jeste pitanje kako... Na primer: „Ta politika koja po tvom mišljenju ima smisla... bez obzira na to da li si za ili protiv... hajde da vidimo kako bi se stvari odvile u praksi i šta bi takva politika značila za sve nas“. Ovakav pristup pomaže da sagledamo pravu kompleksnost situacije ili problema i razotkriva rupe u znanju. To često pomaže da postanemo smerniji, da posumnjamo u svoje znanje, i naše znanje čini slojevitijim i manje polarizovanim. Ovo je dobra polazna tačka za razgovore koje vodimo putem interneta ili u stvarnom svetu.

Kakve su implikacije cene koju plaćamo u društvu kada promenimo mišljenje?

Adam Feterman je sa kolegama sproveo istraživanje o priznavanju krivice, tj. o tome da ljude koji su spremni da kažu: „Pogrešio sam...“, ili „Saznao sam da ono što sam ranije verovao zapravo nije tačno, nisam bio u pravu...“, ne treba da osuđujemo i na koje – u većini slučajeva – treba da posmatramo kao ljude koji su posvećeni učenju, koji imaju dovoljno smernosti i integriteta da priznaju neke svoje pređašnje nedostatke, kao ljude koji žele da se usavrše. Ovo su postupci koje svi mi cenimo kada ih ispolji neko iz našeg okruženja – svi želimo da radimo, učimo i budemo okruženi onima koje više zanima rad na sebi nego učestvovanje u mentalno kompleksnim i nepromišljenim nedoslednostima.

Problem je u tome što ljude koji promene mišljenje nazivamo „preletačima“ i ponašamo se kao da nemaju integritet. Moramo stoga malo preciznije definisati integritet. Za mene integritet ne podrazumeva privrženost stavovima, već privrženost vrednostima.

Moje lične vrednosti su darežljivost, izvrsnost, integritet i sloboda. Veoma sam fleksibilan kada biram najbolji način da živim u skladu sa tim vrednostima. Ako smatram da darežljivost podrazumeva volontiranje, a vi uspete da me ubedite valjanim dokazima i analizama da volontiranje nije najefikasniji način da ostavim trag, rado ću priznati da sam pogrešio i promeniću pravac. Prosto, pokušavam da nađem najbolje načine da sledim svoje vrednosti.

Jedan preletač koji je ostavio najveći trag u američkoj istoriji bio je Abraham Linkoln. Kada je Linkoln ušao u Belu Kuću, bio je siguran da će svaki pokušaj ukidanja ropstva podeliti Uniju i da Amerika to neće preživeti. Koliko imamo sreće što je odlučio da promeni mišljenje? Njegove vrednosti nisu evoluirale – on je uvek stvarno hteo da ukine ropstvo – verovao je da svako zaslužuje priliku i slobodu i da ne treba da postoji diskriminacija ni prema kome, a pogotovo da niko ne može biti nečije vlasništvo zbog boje kože. Kako bi plasirao tu vrednost, morao je da bude fleksibilan u pogledu toga koja će politika uroditi plodom. Moramo podržati takve vrednosti i razumeti da Linkoln nije bio preletač. Ostao je veran svojim vrednostima i prilagodio politiku u cilju uspostavljanja takvih vrednosti.

U Velikoj Britaniji Margaret Tačer je izgovorila čuvene reči: „Ova dama se ne predomišlja...“, ali kada pogledate najveće greške koje političari prave, shvatate da one proizilaze iz krutih stavova i odbijanja promena kada su one potrebne.

Kako možemo da primenimo bolje razumevanje sopstvenih vrednosti i uverenja?

Potrošio sam mnogo sati pokušavajući da promenim tuđe vrednosti, umesto da ideje kojima sam privržen jednostavno stavim u njihov okvir vrednosti. Za početak moramo otkriti koje su to vrednosti i principi koji su našem sagovorniku najvažniji. Ovo dolazi iz psihologije motivacionog intervjua, u kome se psihoterapeut najčešće susreće sa ljudima koji boluju od zavisnosti i pomaže im da je prevaziđu. Nije ispravan pristup reći klijentu šta da radi... držati mu predavanje... ili ga kriviti... Terapeut će najčešće reći: „U redu, danas si došao da razgovaraš sa mnom. Koji su tvoji ciljevi? Koje su tvoje vrednosti? Šta pokušavaš da postigneš?“ Klijent bi mogao da odgovori: „Pa, stvarno bih hteo da živim tako da mi zloupotreba supstanci ne narušava odnose sa ljudima...“ Većina nas bi instinktivno rekla: „Pa, zašto ih i dalje koristiš?“ – ali u motivacionom intervjuu terapeut će reći: „Nije na meni da ti govorim da li da ostaviš alkohol ili drogu, ali možeš li da mi objasniš posledice koje je zavisnost ostavila po tvoj život? I pomozi mi da razumem o kakvim promenama razmišljaš i zašto.“ Ovakav pristup daje osobi mogućnost da sagleda sopstvene vrednosti, podeli ih sa vama, a onda pronađe ličnu motivaciju za promenu. To je mnogo delotvornije od forsiranja vaših ličnih razloga za promenu!

Da li ikada razmišljate o svom zaveštanju?

O tome često razmišljam; to mi pomaže da se koncentrišem na pitanja koja su za mene relevantna i važna, a ne samo ona koja su zanimljiva.

Nekada sam mislio da želim da ljudi prihvate moje ideje. Mislio sam da ako provedem decenije sprovodeći eksperimente i istraživanja, dokazi će naterati ljude da moje ideje shvate ozbiljno i prihvate ih. Sada mi je daleko manje stalo do toga da ljudi prihvate moje misli i stavove, dok mi je mnogo više stalo do toga da nauče nešto iz mog načina razmišljanja. Ne želim da se složite sa svim mojim zaključcima, već se nadam da ćete razmisliti još jednom vođeni mojim procesom razmišljanja.

U tom smislu, želeo bih da ostane iza mene, kao društvenog naučnika, da sam dobar prethodnik. Ne očekujem od sebe da odgovorim na sva velika pitanja našeg vremena, ali se nadam da će ljudi želeti da mi postavljaju pitanja, a možda i predlažu svoje odgovore na sofisticiraniji način. Nadam se da sam u stanju da navedem ljude da razmisle još jednom.

Ako razmislite još jednom, ne znači da nužno morate promeniti mišljenje, ali znači da ste otvoreni za preispitivanje i novo razmatranje svojih misli i uverenja. Na kraju krajeva, mislim da nije uopšte tako loše ni ako shvatite da su vam prvobitni utisci i uverenja bili ispravni.

Autor: Vikas Šah
Izvor: thoughteconomics.com
Prevod: Borivoje Dožudić