Aberkrombijevi „Krvava zemlja“ ima uzbudljivu priču i intrigantne junake

„Nigde nećeš naći bedniju skupinu ološa i zlikovaca.“ -Obi Van Kenobi, „Ratovi zvezda“

Trenutno postoji uvećan interes za sirove, prljave, realistične priče. „Jadnici“ su bili gotovo previše realističan prikaz revolucionarne Francuske, sa svom prljavštinom, tamom, bolom, krvlju i znojem siromašne klase koja se borila za svoje pravo da se okupa jednom sedmično. Novi film Toma Kruza „Zaborav“ kao i poslednja ostvarenja poput „Igre gladi“, donose sliku velikog jaza koji postoji između onih koji imaju i onih koji nemaju, fokusirajući se na bedu običnih ljudi. Ali pre svih njih, Džo Aberkrombi uranja u blato sa svojom skupinom prezira dostojnih likova, pokazujući nam ono najgore u čoveku. Na sreću, u romanu „Krvava zemlja“ vratio se svetu iz svoje trilogije „Prvi zakon“ i čovek mora da se zapita da li je došao do samog kraja svog nadahnuća – i da se nada da nije, jer je ova knjiga najbolja od svih od kako se originalna trilogija završila.

Ovo je spoj fantastike i špageti vesterna. Ako vam to super zvuči, znajte da je i bolje nego što mislite. Ako vam to deluje kao nešto od čega će vam se prevrnuti stomak, pa, propustićete uzbudljivu priču i složene, intrigantne likove. Ovo, kao i sve ostale Aberkrombijeve knjige, nije lak roman. Tu su krv i nasilje, i to u velikoj količini, psovke, moralne sive zone i najgore od svega ‒ užasni izbori koje čine grozni ljudi.

Moglo bi se reći da nas je Aberkrombi u ovaj svet uveo na zadnja vrata. Ovo je svet u ratu, prepun bede, sa mnoštvom beskrupuloznih osoba sumnjivih motiva i morala. U ovom svetu, varvarin, ratnik, ubica, prostitutka sa zračkom svetla u srcu, jesu kralj i kraljica. Sve je relativno. Uz to su priča i likovi sjajno predstavljeni. Počinjemo sa gomilom umirovljenih, umornih ubica koji pokušavaju da ostave svoju prošlost za sobom. Šaj Saut je radila užasne stvari i sve što sada želi jeste da se brine o svom bratu i sestri – Ro i Pitu. Podiže ih zajedno sa svojim očuhom, čovekom koga zovu Jagnje, a koji zapravo ima još krvaviju prošlost od njene. A onda se jedne noći vrate kući i zateknu svoju farmu spaljenu, prijatelja obešenog, a Ro i Pit su nestali. Za Šaj i Jagnje, osveta nije strana, i oni kreću da nađu decu i dobiju zadovoljenje pravde. Na putu, sretnu još jednu osobu čiji je brat otet, pravnika Templa, koji je nekada bio u grupi plaćenika predvođenih zloglasnim Nikomom Koskom. Grupa kreće ka severu u potrazi za nekakvim zlatom u brdima. Kao što se često dešava u romanima Aberkrombija, pojavljuju se junaci iz ranijih knjiga i te nove dogodovštine omogućavaju dalji razvoj starih likova (što je naročito slučaj sa Nikomom Koskom). Skupina stigne do Brazde, pograničnog grada koji prosperira od zlatne groznice i gde ojade svakog ko stupi u njega. U njemu vlada nesigurno primirje između gradonačelnika i njegovog rivala Tate Prstena. Kocka, piće, kurvanje i ubistvo su normalna stvar ovde, tako da se naša družina savršeno uklapa. I kao i u ostalim Aberkrombijevim knjigama, tu je Inkvizitor. Zamislite špansku inkviziciju koja upravlja zemljom i koristi iste mrske taktike. Oni su zakon, sud i porota. Oni su nemilosrdni i usredsređeni samo na svoj cilj. Krvoločni, surovi i bez milosti. U svetu u kome su oni zakon, da li je čudno što svi naginju nasilju?

Naravno, naši „heroji“ se tu odlično uklapaju. Svi su u prošlosti činili užasne, prezira dostojne, grozne stvari. Njihovi zločini su neoprostivi, najviše njima samima, i stalno se osvrću za sobom. Prošlost je uvek tu negde, čeka iza ugla, spremna na osvetu. Ovi ljudi su, svi do jednog, donosili najgore moguće odluke iz najpogrešnijih razloga. Njihovi motivi nisu samo upitni već izazivaju nelagodu. Oni rade upravo suprotno od onoga kako bismo vi ili ja uradili, i time izazivaju samo još veću patnju sebi i onima oko njih. Imaju srca crna kao ugalj koja su očvrsla u godinama zločina i užasnih situacija. A opet u tim čađavim srcima nalaze se dijamanti i zlato. Oni sad teže nečemu dobrom – da spasu decu i budu voljeni. Samo što su njihovi metodi i načini da to postignu ne samo zaobilazni, već ih vode najtežim mogućim putem na kome se nalaze samo krvoproliće i bol. Kraj savršeno odgovara tonu romana i likovima – donekle je srećan, ali ne na jednostavan način. To je rezignirana sreća, jedina vrsta sreće koju oni koji su takve izbore pravili, mogu dostići. Na neki način savršena u tom nesavršenom svetu.

Po mom mišljenju, ovo je najbolja Aberkrombijeva knjiga još od trilogije „Prvi zakon“. „Osveta“ iz 2009. godine nije imala tako upečatljive likove a „Junaci“ iz 2011. su bili možda previše mračni i krvavi. „Krvava zemlja“ savršeno balansira između nasilja i krvi na jednoj, i humora i likova koje nije teško  zavoleti, na drugoj strani. Junaci ovog romana su tamnije varijante nas samih – vrsta ljudi kakvi bismo mi mogli postati u svetu koji nas stalno gazi i gde svaki izbor ispadne pogrešan. Njihove namere su (većinom) dobre, ali njihova sposobnost da čine dobro je ograničena životom kakav su živeli. Akcija teče glatko, likovi su verni sebi i svojim motivima, a zaplet je čvrsto povezan. Ovo je knjiga više nego prijatna za čitanje – zabavna i sa predivnom dinamikom. Uprkos tome što su junaci mračni, želeo bih da sam mogao još vremena provesti sa njima.

Autor: Brajan Hestig
Izvor: fantasybookreview.co.uk
Prevod: Vladimir Martinović