Džo Aberkrombi je napisao trilogije „Prvi zakon“, „Skrhano more“ i samostalne romane „Osveta“ i „Junaci“.
„Prvi zakon“ i „Skrhano more“ su trilogije, i svaku knjigu treba čitati redom. S druge strane, „Osveta“ i „Junaci“ su nezavisne priče, ali pripadaju istom mračnom i sirovom fantazijskom svetu, tako da u te dve knjige čitaoci mogu da sretnu likove iz trilogija. Ako ne podnosite - ili ne želite da vaša deca čitaju - priču u kojoj ima puno nasilnih prizora, psovanja, problematičnih likova i seksa, onda ovo nije knjiga za vas. Aberkrombijev stil podrazumeva pisanje epske fantastike u kojima se likovi ponašaju kao stvarni ljudi. U njima nigde nećete naći čudo od deteta, istinskih heroja nema ili rade za novac, i postoji mnoštvo pokvarenih i podlih likova, baš kao u stvarnom svetu.
„Krvava zemlja“ je nešto novo u žanru fantastike, zbog svog starinskog, vestern, Klint Istvud stila. Aberkrombi je čak posvetio knjigu Istvudu, iako priznaje da ovaj za to verovatno neće mariti.
Da budem iskren, odgledao sam klasične filmove tog žanra ali u suštini nisam veliki ljubitelj vesterna. Po meni, ako ste videli „Bilo jednom na Divljem zapadu“ i možda još nekoliko filmova sa Klintom Istvudom, to je kao da ste ih videli sve. Da, ti filmovi mogu biti zabavni i čak zanimljivi. Ali nisam lud za žanrom.
Ova je knjiga, s druge strane, fantastična a evo i zašto:
Likovi su dobro definisane, realistične osobe. Neki su tako sjajno oblikovani da ih nije teško zamisliti u stvarnom životu. Aberkrombi je uspeo da stvori junake koji odgovaraju njegovom surovom svetu. Glavni likovi nisu uobičajeni junaci priča epske fantastike, u kojima su uloge obično crno-bele. Skoro svaki od protagonista u ovoj priči je ubijao, krao, pljačkao ili radio neke druge užasne stvari. Junaci i slavne osobe deluju onako kako bi ljudi želeli da oni izgledaju, ali su ipak lopovi i kukavice. Jedni se brinu zbog svojih grehova, druge donekle uznemirava sopstvena ravnodušnost a neke baš zabole za uobičajene „moralne“ dileme i pitanja dobra i zla, ne praveći preteranu melodramu tako čestu u delima fantastike.
Još jedna odlična stvar je veći prostor koji je dat mnogim likovima, čime vam se pružaju različiti pogledi na priču. Ali dok je Aberkrombi i ranije koristio ovakvu tehniku prebacivanja, ovde ju je očigledno usavršio da teče savršeno glatko. Rezultat je brz tempo i lako čitanje. Dodajmo tome mnogo akcije. Dobre akcije u stilu epske fantastike. Nije iznenađenje što je roman „Junaci“ prošle godine dobio nagradu „Dejvid Gemel“, jer kada bi Gemel imao „dete“ to bi bio Aberkrombi.
Iznenađujuće je da elementi vesterna uopšte ne deluju „neprirodno“. Jedan od glavnih delova zapleta čini dugo putovanje zaprežnim kolima u ambijentu koji podseća na Divlji zapad. Tu su neprijateljska domorodačka plemena i prašnjave doline; tipične farme, mali doseljenički gradovi i religiozni fanatici. Dakle uobičajena scenografija, ali ona ne deluje nategnuto.
Još jedan sjajna odlika romana je nepredvidljivost, baš kao što je i stvaran svet pun iznenađenja. U svakom trenutku, sve se može desiti, što priču vodi svim mogućim pravcima.
Međutim, najbolja stvar čeka one koji su čitali prethodne romane. Par naših omiljenih likova se vraća! Neću da kvarim iznenađenje, ali kladim se da će vam se dopasti.
Sve u svemu, Aberkrombi ima petlju. Usudio se i uspeo da izazove uzbuđenje kod nekoga kao što sam ja koji nisam nikakav ljubitelj vesterna. Po mom mišljenju, Aberkrombi je uspeo da ispuni očekivanja koja su posle romana „Junaci“ postala izuzetno visoka.
Iskreno priznajem da sam probdeo noć čitajući ovu priču i ne žalim nimalo zbog toga.
Autor: Dejvid Stojt
Izvor: fantasybookreview.co.uk
Prevod: Vladimir Martinović