12 pitanja za Nenada Gajića

Nenad Gajić je autor „Slovenske mitologije“ i fantazijskog serijala Bajka nad bajkama. Njegove knjige prodate su u više desetina hiljada primeraka u dvocifrenom broju dosadašnjih izdanja.



Šta vas je inspirisalo da postanete pisac?

Dugo sam bio, kako kažu, singer&songwriter benda, gde sam se izražavao u stihovima. Onda sam počeo da shvatam da me mnogo bolje razumeju u prozi. Iako sopstveni pristup stvarima nisam promenio, od underground pesnika sam nekako postao mainstream pisac. A inspiracija je uvek bila u potrebi da prenesem neka znanja, osećanja ili ideje. Kao i kod svih pisaca.

Naziv vašeg poslednjeg dela?

„Bajka nad bajkama – Treća noć“. Završnica fantazijske trilogije prema motivima srpske epike i slovenskih mitova. Takođe i završnica jedne punoletne ideje, na kojoj sam radio proteklih 18 godina, iako je čitaocima poznata verovatno samo polovina tog perioda, od izlaska „Slovenske mitologije“.

Ebook – za ili protiv?

U književnosti obožavam štampana dela, ali akademske radove i knjige čitam isključivo u elektronskom obliku, pa mogu reći da su mi poznata oba sveta. I stvarno ima nečeg magičnog u šumu, mirisu i dodiru nove papirne knjige. Moram da dodam i da sve više poštujem audio knjigu, prilagođenu našem vremenu, koje pruža mogućnost da u njoj uživate i na treningu, u džogingu ili šetnji, u autu... Opet, e-knjige su verovatna budućnost, a od nedavno sva prava na Ebook izdanja svih mojih knjiga ima literarna agencija Vitor koja me zastupa – videćemo hoće li to u budućnosti dovesti do autorizovanih e-knjiga, umesto brojnih amaterskih izdanja po internetu. Inače, da naglasim, ne smeta mi previše ta piraterija – verujem da sam dobar deo svoje čitalačke publike i stekao tako, da su knjigu kupili nakon što im se dopala. Nedavno mi je prijateljica, urednica jedne internet grupe, zabrinuto rekla da „ima loše vesti“ za mene; kada sam shvatio da je u pitanju još jedno piratsko izdanje moje knjige, utešio sam je rečima: „Ne brini, nisu to loše vesti, to je trajno stanje stvari“.

Kako se nosite sa lošim kritikama?

Smatram ih ličnim i pamtim. Šalim se, donekle, ali naravno da mi smetaju jer znam koliko vremena i truda ulažem u svaku svoju knjigu. Da parafraziram, „pisati je lako: samo sednete za tastaturu i krvarite.“ Loše kritike uglavnom su od čitalaca koji moja dela nisu razumeli ili sagledali u potpunosti; npr. u „Bajci“ se ponekad piše Bog a ponekad bog (malim slovom), i to nikad nije slučajno – prvi je „Bog bogova“, tvorac i bog nebeski, a ostalo su bogovi koje on sanja. Naravno da mi smeta kada mi prebacuju nepažnju oko ovakvih stvari ili pogrešno razumeju da mešam hrišćanskog Boga sa slovenskim panteonom. Ili, još gore, kada mi na osnovu izmišljenih likova iz knjige i glasa ograničeno sveznajućeg pripovedača, koji je i sam deo izmaštanog sveta, pripisuju određene predrasude koje niti imam, niti sam ih ikad ispoljio. Kao da Martinu stavljamo na dušu sva zlodela njegovih likova. Moja inicijalna reakcija uvek je želja da nekako razjasnim zablude, jer verovatno će se ti čitaoci osećati pomalo neprijatno kasnije, kad shvate celinu ili im drugi ukažu na stvari koje nisu sagledali. Ali, obično je za pisca bolje da ne ulazi u raspravu sa čitaocima, jer se to doživljava kao kritika sa pozicije moći, kao da npr. predsednik kritikuje nekog humoristu, pa samo progutam knedlu i nastavim dalje. Tešim se, na kraju, da su moja dela uvek polarizovala ljude na one koji ih vole i one koji ne. Milan Mladenović je jednom rekao da je bolje tako nego da svi budu mlaki prema njima.

Da li je bolje promovisati se preko interneta ili drugih medija?

Internet ima prednost u tome što je više nego ikad približio pisca i čitaoca – ranije ste mogli dobiti po koje retko pismo u poštansko sanduče, o čemu je često pisao Bukovski, a danas delite svoja razmišljanja i utiske sa celim svetom putem društvenih mreža. Lakše je predstaviti svoje delo kako želite i kome želite, putem mreža, sajta ili bloga, ali drugi mediji, pogotovo televizija, i dalje imaju presudnu ulogu u formiranju svesti o piscu, posebno kod starije publike.



Koji pisci su najviše uticali na vaš stil pisanja?

Iako se najviše bavim mitologijom i epskom fantastikom, formirali su me uglavnom pisci kod kojih je fantastično posledica, a ne uzrok. Obično su to usamljena dela različita od ostatka piščevog opusa, poput knjiga „Slika Dorijana Greja“, „1984“, „Majstor i Margarita“, prvog dela serijala „Kapija“ koji više liči na „Zločin i kaznu“ no na fantastiku, pa do „Alhemičara“ ili posebnih „fantastičnih priča“ u stripovima o Zagoru ili Mister Nou. Moram navesti i jednu skoriju knjigu domaćeg autora, „Veliki juriš“, koja je ostavila snažan utisak na mene jer je u pristupu slična gorenavedenima. U čistokrvnoj fantastici su Tolkin i Murkok bili otkrovenje za mene u školskim danima, a obožavam i Pavića jer je pisac sasvim protkan fantastikom, a nikad ga tako ne doživljavaju. Danas, inače, imamo nekoliko vrlo kvalitetnih pisaca koji se bave fantastikom, što je nekarakteristično za malo tržište poput srpskog.

Kakav uspeh očekujete od vašeg dela?

Što veći, jer živim od pisanja već skoro punu deceniju. Od prodaje mojih knjiga se oblačim, prehranjujem i plaćam alimentaciju. Ali, kao i u muzici gde nikad nisam prešao „u narodnjake gde je lova“, i u pisanju sam dosledan samom sebi i pišem isključivo na teme koje me ispunjavaju. Mogu da stanem iza svake knjige, priče i rečenice koju sam napisao, jer je to u datom trenutku uvek bilo najbolje što umem i mogu, dajući sve od sebe.

Koja vam je ciljna publika?

Najšira moguća. Pišem tako da zadovoljim sebe, da mi svaka rečenica zazvuči ubedljivo. Zato sam spor i zato mnogo brišem. Poštujem i Andrića i Hemingveja i Pavića, u sebi svaku rečenicu osmotrim i kroz njihovu neumitnu, jednostavnu ili krasnorečivu prizmu, odobravajući je ili ne. Ali izgleda da nikad nisam nadrastao ni dečaka u sebi, jer moje knjige rado čitaju i mladi, iako ih ne prilagođavam njima. Što možda i nije čudno, jer najveću pažnju, uvek, posvećujem priči – priče su ono što je kroz vekove preživljavalo prepričavanjem uz vatru, sve ostalo su ukrasi koji se mogu i skinuti ili ostaviti.

Opišite svoje poslednje delo u 12 reči.

Skraćeni citat sa zadnje korice: „Od autora Slovenske mitologije, prema motivima bajki na kojima su odrastale generacije“

Savet za buduće pisce?

Ne slušajte savete pisaca. Ponekad će učiniti da se osećate užasno, poput Stivena Kinga i njegovog hvaljenja da piše ogromne količine reči baš svakog dana, ili Martina pre no što je presušio. Ja sam više od onih tipova koji broje reči trudeći se da dostignu skromni dnevni minimum, i to samo kada aktivno radim na knjizi. Negde sam izjavio da sam verovatno najsporiji srpski pisac. Ali, na kraju, ipak stižem tamo gde sam krenuo, poput čarobnjaka, ni prerano ni prekasno, nego uvek baš na vreme… Budite i vi takvi, hrabro pronađite sopstveni ritam kakav god da je, odmahujući rukom na savete mudrijaša. A ako ste pritom i brži od mene, za šta postoje dobre šanse, znajte da vam duboko i iskreno zavidim.

Gde biste voleli da gostujete?

Nigde. Ne, zaista, o književnosti volim da pričam, ali opušteno, uz vino i licem u lice, bez mikrofona. Promocije i književne večeri oduvek mi izazivaju nekakvu nejasnu nelagodu pre nego što počnu. Zato i naplaćujem svoja gostovanja, da izbegnem organizatore kojima je manje stalo – jednom prijatelju ovo sam objasnio rečima da sam „pisac, a ne više pevač. Ko očekuje da ponovo uzmem mikrofon, treba to i da plati.“ A ta nelagoda, nije to trema od javnih nastupa, sa bendom sam nastupao i pred desetinama hiljada ljudi, ali sada nema nikoga iza mene da nastavi da svira i kada mi pukne glas ili ispadne kabl iz gitare, ili mi jednostavno ne bude do priče. Pisanje je samotan posao, i to je u redu, ali su gostovanja i druženja sa publikom za mene uvek nešto poput maskarade, gde vuk samotnjak stavlja na sebe masku socijalno prihvatljive osobe i dopušta da ga kao takvog vode od grada do grada. A znate već kakvi su vukovi, nikada ih nećete videti da igraju u cirkusu. Dok ću ja promocije verovatno ponovo raditi, ali eto, zbog epidemije sam u ovom trenutku pošteđen većine gostovanja, i moram da priznam da mi to prija.

Održavanje vaše sledeće promocije?

Gornji odgovor sadrži dovoljno da se razume zašto promocija zasad nije u planu i zašto se unapred radujem tome. A sve na internetu, poput ovog intervjua, i jeste neka vrsta promocije, mada smo mogli više da pričamo o mojim knjigama. Mislim da su moje knjige uzbudljivije od mene. I poznatije.

Razgovarala: Snežana Kanački
Izvor: Moljac.net