„Zov daljine“ kao panorama književne blizine

Putopis kao žanr često je morao da dokazuje svoje pravo na pripadnost književnosti, pa su stoga putopisci imali zadatak da svojim usputnim beleškama, dnevnicima, izveštajima daju umetnički karakter pre nego što bi ih štampali kao zasebno delo.

I upravo se takva potreba za dokazivanjem umetničke vrednosti pokazala kao srećna okolnost za sâm putopis, koji se tokom svog razvoja preoblikovao u prozu koja zna da bude zanimljivija od mnogih pripovedaka i romana, uprkos tome što u putopisnoj prozi nema fikcije koja bi naročito bila prilagođena aktuelnom ukusu publike.

Tako se putopis maltene utopio u pripovednu prozu, pa bi se u savremenoj književnosti, kad se govori o dotičnom žanru, pre moglo reći da su u pitanju priče o putovanjima nego putopisi u klasičnom smislu tog značenja.

Stoga nije od malog značaja što je šira čitalačka publika dobila priliku da se sa ovim žanrom savremene književnosti upozna preko zbirke pod nazivom „Zov daljine“, sastavljene od dvadeset tekstova različitih autora, a koju su prirediliLjubica Arsić i Dejan Mihailović.

Premda je na samom početku, kao svojevrsni prolog, istaknut putopisni tekst austrijskog pisca Petera Handkea, ipak se može reči da „Zov daljine“ jeste presek savremene srpske priče o putovanju, jer ostalih devetnaestoro pisaca pripadaju srpskoj književnosti i većina njih se tokom prethodnih decenija dokazala delima koje su i kritika i publika visoko vrednovale, tako da ne treba sumnjati u kvalitet zbirke na čijim koricama stoje imena koja sama za sebe već dovoljno govore.

Međutim, sigurno će mnoge priče, ovako izdvojene i uklopljene u novu celinu, biti lepo iznenađenje čak i onim čitaocima koji su odlično upoznati sa dosadašnjim radovima dotičnih autora, jer uglavnom smo navikli na njihove romane, pripovetke i drame, dok su priče o putovanjima zaista dugo bile u senci, a i kad bi bile objavljene u okviru pojedinih autorskih zbirki, opet bi delovale izgubljeno i usamljeno među ostalim pričama.

Unesene u „Zov daljine“, priče o putovanjima konačno su na pravom mestu i, takoreći, na svom terenu, ali treba naglasiti da sama zbirka uopšte nije jednolična, jer iako pripadaju istom žanru, priče uopšte nisu identične niti se bilo gde čini da ima mahinalnih ponavljanja iz nekog prethodnog teksta, bez obzira na to što su u pitanju različiti autori i što se moglo desiti da potpuno isti motiv i ideja budu predmet interesovanja više pisaca – ali, i ova šarenolikost je očekivana kad se zna da pisci čije su priče ušle u zbirku pripadaju različitim književnim pravcima i periodima, koji često i nemaju međusobnih dodirnih tačaka (ne računajući Handkea, koji je rođen 1942, najstariji pisac iz zbirke rođen je 1945, a najmlađi 1972).

Sem toga, još će više biti iznenađen onaj čitalac koji bude očekivao tipične putopisne tekstove (koji bi više zadirali u turističke izveštaje nego u beletristiku), ali ova knjiga nije turistički vodič, a pritom nisu sva opisana putovanja bila dobrovoljna niti planirana, nego su u zbirku ušla i putešestvija izazvana političkim motivima, ratnim sukobima, porodičnim razmiricama, a što je još važnije, daljine koje prizivaju putnika nisu samo prostorne, nego su često i vremenske, tako da ni sâm pojam putovanja ne treba uvek shvatiti u bukvalnom smislu.

Zbirku „Zov daljine“ priređivači su okarakterisali kao panoramu savremenih priča o putovanju, ali ova je knjiga istovremeno i jedna dragocena panorama naše neposredne književne blizine, čiji istaknuti predstavnici pomoću svojih dela mame savremenog čitaoca onako kao što znaju da mame udaljeni predeli i prohujale epohe.

Autor: Dušan Milijić