Zlo iz novobeogradskih blokova

Na jednom naizgled bezazlenom dečjem igralištu na Novom Beogradu, deca nestaju kao usisana u crnu rupu, i jedan bivši debeovac u vreme NATO bombardovanja uspeva da spase svog sina, otkrivajući postepeno naslage vremena i zbivanja iza ove pojave. Tako stiže do dana izgradnje Novog Beograda, posleratnih radnih akcija, ali i vremena nacističkog logora iz kog vreba ontološko zlo. Ukratko, ovo je sadržaj prvog romana Pavla Zelića „Peščana hronika”, koji je nedavno objavljen u „Laguni”. Pavle Zelić autor je zbirke priča „Poslednja velika avantura” (edicija „Prva knjiga” Matice srpske), scenarista je stripa „Družina Dardaneli”...



Obično stari delovi grada kriju tajne, međutim vi ste se odlučili da misteriju romana smestite na Novi Beograd. Otkuda interesovanje za Novi Beograd, radne akcije i Titove pionire?

Novi Beograd je u decenijama posleratne izgradnje pored nesporne monumentalnosti stekao specifičan duh i identitet i meni je bio interesantan kao scenografija jedne uzbudljive priče o tajnoj istoriji koja jeste vezana za to mesto i njegovu mračnu prošlost, ali se u mnogo čemu bavi savremenim mitovima i kultovima, kao što je bio kult udarništva gajen na omladinskim radnim akcijama. Naravno, postoji i jak nostalgični element u svemu tome, pre svega ličan, jer sam kao klinac obožavao da šetam među blokovima, da istražujem te nadrealne pejzaže, a kao i verovatno većina građana SFRJ, odrastao sam uz priče o radnim akcijama. Konačno, jedna sam od poslednjih generacija pionira. Radne akcije dosad nisu mnogo obrađivane u srpskoj književnosti, ali su svi ti istorijski elementi bili šlagvort za zaplet, koji se prelama preko leđa jedne dvočlane porodice.

Kako ste „izašli na kraj” sa obimnom arhivskom građom?

Imao sam sreću da kao konsultante kroz obimnu arhivsku građu imam i ugledne istoričare, akademika Ljubodraga Dimića i recenzenta romana dr Predraga J. Markovića, ali su mi posebno važna u slučaju radnih akcija na Novom Beogradu bila svedočanstva samih aktera, komandanata i udarnika koji su ih se sećali najsitnijih detalja, kao i bezbroj anegdota od kojih sam najzanimljivije upleo u tkivo romana. Poseban izazov je bio „razvojni put” i karakterizacija glavnog lika, policajca i debeovca, u čemu su mi pomogli sagovornici iz MUP-a, zahvaljujući kojima sam ga, umesto zasnovanosti na holivudskim stereotipima, utemeljio u našoj stvarnosti.

Koliko ste ovim romanom napravili omaž Davidu Albahariju i njegovom romanu „Gec i Majer”?

Pomenuta mračna prošlost Novog Beograda je svakako vezana za koncentracioni logor nemačkog Rajha Sajmište, mesto na kojem su skončale hiljade nevinih ljudi Jevreja, Roma, i Srba. Ova tema se pored „Geca i Majera” koji mi je bio veliki uzor, pojavljuje u još nekoliko skorašnjih filmskih i književnih dela, čime se iznova aktuelizuje, budući da ta lokacija do dana današnjeg nije obeležena. Nadovezujući se na individualne krivice vozača kamiona-dušegupke u Albaharijevom romanu, fokusirao sam se na dva druga stvarna nacistička zločinca koje takođe nije stigla zaslužena kazna, komandanta logora Herberta Andorfera i njegovog zamenika Edgara Engea, zvanog Dželat.

Likovi dece duhova osvetnika, kao u delima Stivena Kinga, dobra su podloga za idejnost u romanu. U kom trenutku ste odlučili da od pozitivaca pionira napravite male monstrume?

Motiv neumirenih duhova je, istina, čest i u svetskoj književnosti, ali se nadam da sam uspeo da mu dam nov obrt. Ta deca u „Peščanoj hronici” osciliraju od neke vrste večitih dečaka iz „Nedođije” Petra Pana, koji bi samo da se igraju, do demona, iskvarenih koruptivnim moćima tog velikog zla koje se krije do samog kraja. Postoji i važan alegorijski razlog da upravo nevini pioniri, „nešto najbolje što ova zemlja ima da ponudi”, kako sami kažu, budu oruđe te sveprisutne pretnje koja vreba ispod temelja novobeogradskih blokova. Pretnje omogućene nesposobnošću režima da je prihvati i suprotstavi joj se.

Ontološko zlo isplivava iz zemlje baš u trenutku NATO bombardovanja. I baš tada se jedan bivši debeovac bori za neke druge vrednosti...



Tako je. Ilija Orlović postaje i pravi junak romana, uprkos svojoj komplikovanoj prirodi upravo zato što se iskupljuje kroz brigu a zatim i pravu borbu za život svog šestogodišnjeg sina Lazara. On posle tragične smrti svoje žene, a pred opasnošću da i sam pogine na Kosovu, napušta posao i posvećuje se zapostavljenom detetu, pokušavajući na sve načine da mu obezbedi delić bezbrižnog detinjstva. Taj odnos i namera čine glavnu motivaciju kroz ceo roman. Smatrao sam da je moćan taj dualizam podizanja i rušenja cele zemlje, to jest radnih akcija i bombardovanja, a bilo je i bitno da se konačno otkriće romana dešava u trenutku kada su sve oči sveta uprte u nas.

Šta za vas znači pisanje u okvirima fantastike i da li ćete istrajati u tome?

Znači da imam mnogo više mogućnosti i mogu da potenciram neke ideje i stavove na upečatljiviji način, naročito kada koristim te elemente na način koji ne potpada pod žanrovski kliše, već, naprotiv, ima metaforičnu svrhu i efekat. Fantastika je odavno samo jedno od oruđa koje je na raspolaganju piscu i meni je dobro služilo u mnogobrojnim pričama, pa i u prvom romanu. Ipak, volim da pred sebe stalno postavljam izazove, pa je moguće da se upravo zato oprobam i sa dužim delom u realističkom prosedeu.

Autor: Marina Vulićević

Izvor: Politika