Zlatna deca iz mračnog Praga
Zašto baš Prag?
To bismo prvo mogli da se zapitamo kad u ruke uzmemo knjigu „Mali dimničar“ i već na naslovnoj strani uočimo nacrtanu kapiju praškog Karlovog mosta.
Zašto ne neki drugi grad, pa na kraju krajeva, zašto ne i neki grad koji nam je bliži?
Da li se izborom Praga računalo na unošenje kosmopolitskog duha u samu knjigu?
Doduše, radnja će nas na momenat dovesti i do Zemuna, tadašnjeg pograničnog grada jedne velike srednjoevropske monarhije, ali i pored toga što ćemo, prateći neizvestan put glavnih junaka, obići i mračne ulice Brna, pa i ulice tadašnje carske prestonice Beča, ipak se najveći deo radnje odigrava među praškim dimnjacima i tornjevima.
A onda dolazi još jedna nedoumica: zašto to nije onaj i onakav Prag kojeg očekujemo kad znamo kako se ovom gradu vekovima tepalo – Zlatni Prag?
Zamišljen kao svojevrsna moderna replika Malog Princa, mali dimničar Viktor teško da bi mogao na celoj Zemlji (jer on ipak nije sa neke druge planete) naći bolje i uzbudljivije mesto za život kakav vodi i kakav mu je namenjen nego što je to Prag devetnaestog stoleća.
I upravo takav Prag, mračan i prepun neizvesnosti, daje ovoj knjizi posebnu draž i čini njene junake još svetlijima usred tolikih mračnih senki i jezivih noći.
S pravom se, osim sa Malim Princem, naslovni junak „Malog dimničara“ može uporediti i sa Oliverom Tvistom, tim pre što i Viktorov mračni Prag umnogome odiše ambijentom viktorijanskog Londona, i to ne samo onog dikensovskog Londona, nego i stokerovskog, jer čitajući „Malog dimničara“, teško se odoleva utisku da bi sa nekog praškog tornja ili iza neke praške kapije mogao da vreba krvožedni vampir ili razgnevljeni fantom ili šizofreni alhemičar.
Ipak, prepreke na koje će Viktor naići više će biti ovozemaljske prirode, ali će samim tim delovati mnogo teže nego da su čudotvornog porekla, jer možda bi lakše bilo umrtviti vampira nego se upustiti u neravnopravnu borbu sa otmičarima i trgovcima belim robljem.
U sjajnom spoju bajkovitog i realnog sveta, uzbudljiva otkrića i neizvesne avanture stižu jedna drugu, ne dopuštajući čitaocu da knjigu ostavi pre nego što dođe do poslednje stranice, a i kad je zaklopi, neće još dugo moći da zaboravi kako je Viktorova ljubav prema izgubljenoj princezi Raheli zaista unela zlatnu boju u jedan grad koji je i sâm bio čađav poput dimnjaka.
Naravno, kad se kaže da su likovi i događaji kao iz neke bajke, tu se ne misli samo na idilične pojave, jer ionako je poznato koliko bajke vrve od zlikovaca i ponekad morbidnih momenata, pa da bi se došlo do srećnog kraja, potrebno je mnogo borbe, snage i volje – i kad se tako stvari sagledaju, jedina razlika između stvarnosti i bajke jeste u tome što u stvarnosti saveznici i protivnici nemaju magičnih moći, dok se u dozi zlobe likovi iz stvarnosti i likovi iz bajke neretko međusobno utrkuju.
Ali, ova nam knjiga pokazuje da bi stvarnost i bajka mogle da se utrkuju i u tome gde će biti više ljubavi, pa i da jedan dimničar može voleti poput princa i dokazati se u podvizima poput viteza, a da princeza ostaje u duši princeza čak i kad je lišena svog položaja i bačena u sablasne ulice jednog mračnog grada.
Smešten u jedan istorijski kontekst, „Mali dimničar“ nije mogao odoleti da se malo ne poigra sa pojedinim istorijskim činjenicama, pa i ta igra ima svrhu unošenja zlatne boje u mračni praški ambijent, tako da nije neobično što se kao lik pojavljuje dete čije će ime docnije biti upisano zlatnim slovima u svetsku literaturu, a sa njime i Prag kao evropski i svetski kulturni centar.
Autor: Dušan Milijić
