„Zavet heroja“ – Savremeni klasik srpske književnosti

Nakon mesec dana od objavljivanja u prodaji će se naći drugo izdanje romana „Zavet heroja“, čija je radnja smeštena u period tokom Prvog svetskog rata, što predstavlja sigurno lepu vest kada je u pitanju srpska književna scena i pokazuje da „večna tema“ nikada ne može biti zaboravljena. Sigurno je da se ovim delom mogu pohvaliti i autor i njegova izdavačka kuća Laguna, koja u okviru svoje izuzetne produkcije pokazala da prepoznaje vrednu literaturu, pa već štampa drugo izdanje ovog vrednog istorijskog svedočenja.

Roman je zasnovan na istinitoj priči, a prateći život penzionisanog pukovnika Andrija Itanića, pisac romana Slaviša Pavlović uverljivo je predstavio epsku borbu srpske vojske tokom jednog od najtragičnijih perioda u srpskoj istoriji. Borba između dobra i zla, između toga da li treba biti čovek u vremenu nečoveštva, susreće se gotovo u svakom trenutku, naročito kada autor opisuje ključne srpske pobede i poraze. Kroz ovaj roman iznova se doživljava bitka na Ceru, ponovo se pati nad žrtvama heroja palih na Gučevu i Mačkovom kamenu, izražava se divljenje epskoj pobedi srpske vojske na Kolubari, dok će susret sa braniocima Beograda, ruskim vojnicima, kao i majorom Gavrilovićem biti upečatljiviji od istorijskih filmova. Govoriti o „Zavetu heroja“, čini mi se da je isto kao govoriti o klasicima Prvog svetskog rata, poput knjiga „Vreme smrti“ ili Jakovljevićeve „Srpske trilogije“, jer ni u jednom momentu nećete osetiti da su reči ovog mladog autora, koji izuzetno vlada istorijskim podacima, nešto manje vredne od već pomenutih velikana.

No ljubav, kao večita tema, koja oduvek prati i rat i mir, i dobro i zlo, neočekivana je, iznenadna i posebna. Samo su pravi heroji toliko jaki da ujedno mogu toliko da vole. Otuda i rečenica iz romana koja će čitaocima sigurno odzvanjati i nakon zatvorenih korica: „Heroji ljubavi, oni pravi, ne pamte se dugo, nisu bitni za istoriju, ali u sebi poseduju nešto vrednije, jače od bilo kog vida herojstva. Njihovi postupci se beleže samo u srcima, opstaju zakopani do poslednjeg otkucaja, što je dovoljno dugo da bi ostali zapamćeni onima zbog kojih su to herojstvo činili. Pravim herojima je to dovoljno“.

U vremenu kada se ratuje, kada je život jedini prioritet, junaci o kojima Pavlović govori nisu obični nego podsećaju na srednjovekovne vitezove, noseći u sebi kodekse časti i poštenja, koji nisu ništa manji od njihove hrabrosti i želje za životom, koji se možda najbolje mogu predstaviti jednom rečenicom „Ne mogu oni toliko da mrze Srbiju koliko mi možemo da je volimo.“

Kraj romana, kao i život izgleda, rezervisan je za „poslednju borbu“, drugačiju od svih, najbitniju, vredniju od života. Borbu za čast i život porodice, kao i ugled koji se ne stiče samo bajonetom, nego odnosom prema ljudima, prema zemlji, prema budućnosti. A opis te poslednje borbe je snažan, upečatljiv, emotivan, muški i herojski.

Zbog svega toga ne čudi da je naš proslavljeni umetnik Emir Kusturica za ovaj roman rekao da je literarni spomenik herojima koji su sahranjeni u neobeleženim grobnicama, dok je ruski izdavač već najavio promocije „Zaveta heroja“ na ruskom jeziku tokom novembra u nekoliko ruskih gradova. Dokaz da savremena srpska književnost vredi.

Odavno je bilo vreme za ovakvu priču. Srpsku priču. Konačno je pred nama. Uživajte u čitanju.

Izvor: Srpski glas (Melburn)