Zašto neki autori spaljuju svoja dela?

Postoji razlog zašto jeLuiza Mej Olkot rekla Ejmi Marč da spali Džoinu priču.

Ejmi je mogla da iscepa stranice ili ih prosto baci u smeće, ali to ne bi bilo to.

Uništenje vatrom je bespovratno, a to me užasava. Pisanje je spor, tih i kreativan proces, dok je spaljivanje strana brzo, glasno i destruktivno. Tamo gde je nešto postojalo, sada nema ničeg. Ima nečeg neodoljivo dramatičnog u paljenju uglova stranica dok gledate kako se vatra širi po papiru. Reči koje otkucate na računaru žive u nekoj bazi podataka i nakon što su obrisane, dok od spaljenih stranica ne ostaje ništa. Ne možete ponovo da ih sastavite iz pepela.

Prenerazio sam se kada sam saznao da je Marsel Prust svojoj služavki Selest Albare dao da spali beležnice u kojima je bila zapisana originalna verzija romana „U traganju za iščezlim vremenom“. Nisam mogao da prestanem da razmišljam o blagu koje je spaljeno u kuhinji Marsela Prusta. Nikada nećemo znati šta je izbacio, a šta ubacio u radnju romana. Kako piše u njenom memoaru koji nosi naziv „Gospodin Prust“, Selest je pitala gazdu zbog čega želi da spali spise, na šta je on odgovorio da mu više nisu potrebni, što mi ne deluje kao istina. Prust je bio veoma sentimentalna osoba – stan u Bulevaru Osman bio je pun nameštaja njegovih preminulih roditelja jer nije imao srca da ga baci. Zaista je čudno što je želeo da se reši svog remek-dela, kojem se u potpunosti posvetio. Ako su mu beležnice smetale u natrpanoj sobi u kojoj je pisao, lako je mogao da ih odloži u jednu od praznih komoda njegovih roditelja. Od tada me muči pitanje zašto ih je spalio?

Naravno, neki autori spaljuju svoja dela jer žele da budu sigurni da ih niko nikada neće pročitati. Spaljivanje dela uvek je povezano sa mišlju šta je to što žele da ostave iza sebe, ali se stvari ne odviju uvek onako kako su to pisci zamislili.

Vladimir Nabokov kazao je supruzi da nakon njegove smrti spali delove njegovog nezavršenog romana „Laurin original“, jer nije mislio da je knjiga, koja se sastojala iz 138 kartica, bila za objavljivanje. Nabokov je znao da će ljude zanimati sva neobjavljena dela koja ostanu iza njega. Možda se plašio da će knjiga narušiti njegov status pisca, a možda su njegovi motivi bili čisto vezani za estetiku. Koji god da je razlog, želeo je da se taj nezavršeni roman spali.

Ali Vera Nabokov ga nije poslušala. Nije mogla da spali kartice. Kako je njen sin Dmitri kazao, sprečila ju je „starost, slabost i neizmerna ljubav“. Godinama su te kartice bile čuvane u švajcarskoj banci. Vera ih nije spalila, ali ih nije ni objavila. Ta čast dopala je Dmitrija 2009. godine, koji kaže da je teško doneo tu odluku, iako mnogi tvrde da je novac igrao presudnu ulogu. Kritičari nisu najbolje primili ovu knjigu. Kritike su bile i etičke i estetske prirode. Mnogi veruju da je trebalo da se ispoštuje autorova želja, dok su drugi mislili da je knjiga katastrofalna. Martin Ejmis, koji nikada ne piše ništa loše, za Gardijan je napisao: „Kada pisac počne da piše nešto što ne liči na njegov izraz, možete da očekujete da će ispasti loše, ali u ovom slučaju, ovo je nuklearna katastrofa.“ Izgleda da je Nabokov bio u pravu kada je tražio da se knjiga spali.

Iako je sudbina „Laurinog originala“ samo čudna fusnota u Nabokovljevoj slavnoj karijeri, odlukaNikolaja Gogolja da spali svoja neobjavljena dela imala je sasvim drugačiji ishod. Danas, autor „Mrtvih duša“ i „Nosa“ jednako je poznat po delima koja je uništio, ali i koja je napisao.

Kada se Gogolj vratio iz Evrope 1848. godine, postao je popularan zbog svog briljantnog grotesknog nadrealizma, ali želeo je da njegova dela ne budu samo poznata kao apsurdne komedije. Roman „Mrtve duše“ trebalo je da bude deo trilogije, njegov doprinos Danteovoj „Božanstvenoj komediji“. Prvi deo knjige bio je njegov „Pakao“, drugi deo njegovo „Čistilište“. Ali on je bio nezadovoljan i obeshrabren zbog drugog toma. Otprilike u to vreme, pao je pod uticaj pravoslavnog sveštenika, oca Matveja Konstantinovskog, koji je razmišljao da napiše „đavolje delo“. Godine 1852, zbog bolesti, depresije, umetničke frustracije i (zahvaljujući svešteniku) duhovnog kajanja, Gogolj je spalio nekoliko rukopisa, uključujući i drugi tom „Mrtvih duša“.

Još uvek ne znamo da li je želeo da spali roman. Govori se da je kasnije shvatio da je napravio grešku, tačnije da ga je đavo naterao to da uradi. Preminuo je devet dana kasnije od gladi, jer je odbijao da jede.

Priča je neodoljiva: složeno neuredan čin uništenja, sa mogućim pokajanjem, nakon čega umire, i, što je možda najvažnije, iza njega ostaje genijalno delo koje će nas naterati da razmišljamo o nastavku koji je izgubljen u požaru. Postavlja se pitanje da li bi Gogolj danas bio tako slavan da nije spalio svoj rukopis.

Prustova odluka da spali svoje beležnice nije jednako odjeknula kao Gogoljeva priča, delom zato što je preživelo svih sedam tomova Prustovog romana „U traganju za iščezlim vremenom“. Ali svakako me muči to što je spalio sve te beležnice.

Na kraju sam shvatio da postoji način koji može da vrati sve to što je spaljeno, da reči na stranicama mogu da se iskopaju iz pepela, a to je pomoću fikcije.

Ali čak ni u fikciji nije sve toliko jednostavno.

Još uvek mi nije jasno zašto je Prust kazao Selest da spali beležnice. Mora da se na tim stranicama nalazilo nešto što je Prust želeo da sakrije, samo ne znam šta. Počeo sam da nagađam, kako to romanopisci obično rade. Jednom kada zapalite šibicu, nema povratka.

Ali to su znali i Olkotova i Gogolj i Nabokov i Prust.

Autor: Aleks Džordž

Izvor: lithub.com

Prevod: Lidija Janjić