Zašto je roman „Čovek bez osobina“ modernističko remek-delo

Roman „Čovek bez osobina“ Roberta Muzila je na neuobičajen način došao na police knjižara, ali od trenutka kada je objavljen smatra se jednim od četiri glavna romana XX veka.  Rame uz rame sa Prustovim „U traganju za iščezlim vremenom“ i Džojsovim „Uliksom“, Muzilov „Čovek bez osobina“ predstavlja vrhunac modernističkog romana u Evropi. Po pitanju sadržaja, ako ne tehnike, Muzilov roman se najdirektnije obraća savremenom čitaocu. Radnja se odvija u Beču u godinama pre Prvog Svetskog rata i prikazuje društvenu i političku elitu koja očajnički pokušava da održi status quo suočena sa radikalnim socio-političkim silama koje ne razume, a koje će u godinama koje slede rasparčati evropsku civilizaciju deo po deo. Ispod površine ključaju tajne libida koje je oslobodila psihoanaliza i nihilistička razmatranja poput Ničeovih. Ovo je ambiciozan roman ideja u kome glavnik lik, Ulrih, poklanja budućoj ženi svog prijatelja na dan venčanja Ničeova sabrana dela.

Uprkos nategnutom poređenju sa „Uliksom“ i „Potragom...“ (koje se zasniva verovatno više na obimu nego na sadržaju), knjiga sa kojom Muzilovo delo ima najviše sličnosti je „Čarobni breg“ Tomasa Mana. Oba romana se bave usnulom evropskom elitom, slepom za monstruozne sile koje se komešaju pred njom, i oba istražuju gubitak istorijske izvesnosti pred novim intelektualnim i naučnim razvojem. Muzilov se roman razlikuje od Manovog po prikazu karaktera glavnog junaka, jedinstvenog antiheroja, i po jedinstvenom stilu pisanja. Svaka od hiljadu stranica ovog mamutskog ostvarenja sadrži originalnu misao ili stanovište, a neki pasusi sadrže predviđanja od kojih pamet staje. Shvatamo da još uvek živimo u Muzilovom svetu. Na primer:

„Nedostaje sve isto onako kao što i ništa ne nedostaje; čini se da su se krv ili vazduh promenili, neka tajanstvena bolest je progutala onaj maleni korak ka genijalnosti iz ranijeg doba, ali sve blista od novinā, i na kraju više ne znamo da li je svet zaista postao gori ili smo samo ostareli.“

Ili:

„Ova lepota? – mislio je onda – sasvim lepo, ali da li je ona moja? Da li je istina koju upoznajem moja istina? Ciljevi, glasovi, stvarnost, sva ova zavodljivost koja nas mami i vodi, za kojom idemo i u koju skačemo: da li je to stvarna stvarnost, ili se od nje ne pokazuje još ništa više od daška koji nedohvatljiv počiva na ponuđenoj stvarnosti?! Gotove podele i oblici života, ono što biva tako osetno pred nepoverenjem, ono jednako s drugima, ono što su pokolenja već prethodno oblikovala, ne samo gotov govor na jeziku, nego i govor osećaja i osećanja.“

Oba citata su Ulrihova razmišljanja iz kojih možemo videti na koji način on predstavlja tu osobenost modernog senzibiliteta, koju prepoznajemo i u nama samima. Razdire ga sumnja, on želi da dela, ali poput Melvilovog Bartlbija, ne može da se pokrene. Za razliku od drugih likova u knjizi on je svestan tereta istorije. Kao naučnik i matematičar, on je u stanju da razmišlja i filozofski i naučno, iako mu intelektualna stremljenja ne donose mir. On je intelektualno snažan, zgodan i fizički spreman, pa ipak je paralisan nihilizmom, nemoćan pred silama istorije; očajnički traži lek za dušu, a nije u stanju da ga primi. Drugi od ova dva citata su misli koje mu padaju na pamet dok stoji ispred crkve koju zamišlja kao neku dobroćudnu, bledu staricu. I bez obzira na tvrdnje Milana Kundere (koji u svojoj knjizi „Zavesa“ kaže da se u romanu „Čovek bez osobina“, iako je radnja smeštena u Beču, grad ne pominje više od dva puta, pa i nije toliko značajno mesto odvijanja radnje) ovo je knjiga u kojoj je fizička i duhovna atmosfera Beča presudna. Arhitektura se koristi iznova i iznova da ukaže na borbu rađanja novog sveta. Ulrihovo prebivalište je, očigledno, i samo simbol u skladu sa likom. To je bivši letnjikovac sagrađen u carskom rokoko stilu, koji je Ulrih preuredio u modernu vilu i napunio filozofskim delima te epohe.

U ovo naše vreme, u kom su političko nezadovoljstvo i mrtvilo postali uobičajeni, možda bi bilo dobro da se okrenemo Muzilovom velikom romanu o idejama i nesigurnosti, da bismo bolje razumeli doba sumnje i neprekidnih promena u kom živimo.   

Izvor: theculturetrip.com