Zašto cela Srbija čita knjigu „Čovek po imenu Uve“
Roman Fredrika Bakmana „Čovek po imenu Uve trenutno je na samom vrhu liste najtraženijih naslova „Lagune“. Priznaćete, nije loše za priču jednog nadrkanog matorca koji se za čitalačku publiku u Srbiji takmiči sa raznoraznim napumpanim bestselerima, ispovestima estradnih spisateljica, klasicima, kuvarima, epskim spektaklima... Kod „Čoveka po imenu Uve“ nema ničeg spektakularnog.
Uve je onaj narogušeni matorac iz komšiluka kojeg zaobilazite da ne bi krenuo da vam drvi o tome šta je ispravno, a šta nije, i kako se neke stvari rade. Lik čije samo prisustvo čini da vam bude neprijatno. I lik koji će pokrenuti sve vaše emocije, naterati vas da preispitate i svoje najčvršće stavove, ubediti vas da date šansu svetu da pokaže da nije tako loše mesto za život. Naravno, uz malu pomoć jedne navalentne trudne strankinje (koja nije baš potpuni idiot, primetiće Uve), njenog muža nesposobnjakovića i njhove dve ćerke (kako ih Uve opisuje, „male hodajuće govorne mane“), bivšeg prijatelja s Alchajmerom, gojaznog komšije, bubuljičavog tinejdžera, jedne odrpane mačke (koja je bila takva kad je došla kod Uvea i nije on kriv za njeno trenutno stanje) i Uveove jedine ljubavi Sonje, koja i nakon smrti daje smisao njegovom životu.
Znate one knjige zbog kojih ne možete da se suzdržite i prsnete u smeh usred autobusa, bez obzira na to što vas ljudi čudno gledaju, a onda vas u sledećem momentu tako dirnu da pola noći ne možete da zaspite jer razmišljate o velikim i (samo naizgled) malim životnim pitanjima? E, takva je knjiga „Čovek po imenu Uve“.
Zato bih je prvo poklonila onima koji su zaboravili da se smeju - u autobusima, na ulicama. Onima koji su pustili da ih pojede svakodnevica i više i ne primećuju male stvari koje su razlog za osmeh. Onima koji su ravnodušni.
Onima koji su tužni, koji misle da nikad neće moći da prebole gubitak. Onima koji mrze ceo svet, jer misle da ih ceo svet mrzi. Onima koji su izgubili saosećanje za druge ljude.
„Čoveka po imenu Uve“ poklonila bih i svima onima koji imaju predrasude bilo koje vrste i svima onima koji su bili žrtve predrasuda bilo koje vrste.
Onima koji nemaju prijatelje ili ih imaju previše.
Onima koji ne veruju u ljubav. Oni koji ne veruju u ljude. Onima koji ne žive.
Valjda to i jeste razlog što cela Srbija čita „Čoveka po imenu Uve“.
Autor: Ana Kalaba
Izvor: Noizz.rs
Uve je onaj narogušeni matorac iz komšiluka kojeg zaobilazite da ne bi krenuo da vam drvi o tome šta je ispravno, a šta nije, i kako se neke stvari rade. Lik čije samo prisustvo čini da vam bude neprijatno. I lik koji će pokrenuti sve vaše emocije, naterati vas da preispitate i svoje najčvršće stavove, ubediti vas da date šansu svetu da pokaže da nije tako loše mesto za život. Naravno, uz malu pomoć jedne navalentne trudne strankinje (koja nije baš potpuni idiot, primetiće Uve), njenog muža nesposobnjakovića i njhove dve ćerke (kako ih Uve opisuje, „male hodajuće govorne mane“), bivšeg prijatelja s Alchajmerom, gojaznog komšije, bubuljičavog tinejdžera, jedne odrpane mačke (koja je bila takva kad je došla kod Uvea i nije on kriv za njeno trenutno stanje) i Uveove jedine ljubavi Sonje, koja i nakon smrti daje smisao njegovom životu.
Znate one knjige zbog kojih ne možete da se suzdržite i prsnete u smeh usred autobusa, bez obzira na to što vas ljudi čudno gledaju, a onda vas u sledećem momentu tako dirnu da pola noći ne možete da zaspite jer razmišljate o velikim i (samo naizgled) malim životnim pitanjima? E, takva je knjiga „Čovek po imenu Uve“.
Zato bih je prvo poklonila onima koji su zaboravili da se smeju - u autobusima, na ulicama. Onima koji su pustili da ih pojede svakodnevica i više i ne primećuju male stvari koje su razlog za osmeh. Onima koji su ravnodušni.
Onima koji su tužni, koji misle da nikad neće moći da prebole gubitak. Onima koji mrze ceo svet, jer misle da ih ceo svet mrzi. Onima koji su izgubili saosećanje za druge ljude.
„Čoveka po imenu Uve“ poklonila bih i svima onima koji imaju predrasude bilo koje vrste i svima onima koji su bili žrtve predrasuda bilo koje vrste.
Onima koji nemaju prijatelje ili ih imaju previše.
Onima koji ne veruju u ljubav. Oni koji ne veruju u ljude. Onima koji ne žive.
Valjda to i jeste razlog što cela Srbija čita „Čoveka po imenu Uve“.
Autor: Ana Kalaba
Izvor: Noizz.rs
Autor: Fredrik Bakman
