Zagrobni život knjiga

Šta se dešava sa knjigama koje niko više ne želi da čita?

Ovaj tekst će vam predstaviti sažetu istoriju knjiga – od Egipta pa do 20. veka, tekstovi su pisani na različitim materijalima. Za sve knjigoljupce, ovaj tekst je odličan uvod u istraživanja koja vode u mnogim pravcima.

Da li ste znali…?

Maske mumija

Nakon što su mrtve prvo umotavali u trake od platna, stari Egipćani su u ptolemejskom i ranom rimskom periodu pokrivali mumije kartonom, supstancom sličnom papir-mašeu od ostataka starog papirusa, koji više nisu bili za upotrebu ili platnom umočenim u gips. Karton se koristio i za izradu maski oslikanih idealizovanim likom pokojnika. Istraživajući papiruse sačuvane u kartonskim maskama i pokrivačima, naučnici sada znaju da su Egipćani koristili papirus za pisanje spiskova za kupovinu, premere zemljišta, poreske račune i beleške. Kartonski papirusi su jedan od najvažnijih izvora informacija o svakodnevnom životu Egipćana.

Palimpsesti

Budući da je pergament bio skup i da je bilo potrebno dosta vremena za njegovu proizvodnju (za Bibliju na pergamentu korišćena je koža sa, otprilike, dve stotine ovaca), sa stranica nepoželjnih, neiskorišćenih ili čak zabranjenih knjiga često su se prale reči i na njima pisali novi tekstovi. Ove stranice nazvane su palimpsesti. Zahvaljujući njima imamo pristup knjigama koje bi inače bile izgubljene. Ako je tekst sa pergamenta dobro očišćen, dešifrovanje može biti teško, što zahteva pomoć tehnologije multispektralnog snimanja. Rukopis iz Egipta iz 10. veka, koji se nalazi u Britanskoj biblioteci, retki je dvostruki palimpsest: oba njegova podteksta, gramatika sedmog veka i fragmenti istorije drugog veka, napisani su na latinskom jeziku.

Korice knjiga

Velum i pergament bili su uobičajeni materijali kojima su se knjige vezivale u ranom modernom periodu. Velum je često bio neukrašen i koristio se za svakodnevne ili uobičajene knjige, mogao je da prekriva daske ili da se koristi samostalno. Pošto je velum bio skup, reciklirani velum od nepoželjnih rukopisa nazvan je rukopisnim otpadom i često se koristio za uvezivanje knjiga. Neki važni fragmenti rukopisa preživeli su samo zato što su ponovo korišteni za uvez. Godine 1984, upravnik biblioteke Folger Šekspir otkrio je najstariji sačuvani rukopis iz Engleske, crkvenu istoriju sedmog veka, u povezu dva medicinska teksta iz šesnaestog veka. Kada je štampanje postalo popularnije od ručnog prepisivanja, oštećeni i neispravni materijal (štampani otpad) takođe je postao materijal za koričenje knjiga.

„Smeđi“ papir

Krpeni papir, napravljen od recikliranog tekstila, pretekao je pergament i postao omiljeni materijal za pisanje knjiga u 15. veku. Tokom 19. veka, domaćinstva su skupljala krpe koje bi prodavali za novac. Kada su knjige od krpenog papira reciklirane, mastilo je korišćeno za bojenje smeđeg kartona ili papira za pakovanje, umesto za bele papir koji su se koristili za štampanje i pisanje. Nemački pravnik Justus Klaprot eksperimentisao je 1770-ih sa pranjem mastila sa recikliranih krpa, kako bi se mogle koristiti za nove knjige, ali uklanjanje mastila nije bilo opšte prihvaćeno, sve dok papir napravljen od pulpe drveta nije postao popularan.

Toaletni papir, izolacija, nove knjige

Kada su knjige počele da se prave od pulpe drveta, a ne od krpa ili kože, i kada je izumljen industrijski postupak za uklanjanje mastila, neželjene knjige su mogle da se pretvore u celulozu, kako bi se moglo proizvesti više knjiga ili druge papirne robe. Kada su tokom Prvog svetskog rata sirovine postale retke, američka vlada osnovala je Službu za reciklažu otpada, koja je poslala knjige za otpad u reciklažne pogone, kako bi se napravila kaša od koje bi se opet pravio papir. Od 2012. godine, 13% celuloze knjiga reciklirano je od starih knjiga ili druge papirne robe. Celuloza od knjiga se reciklira u toaletni papir, ubruse, maramice, posteljinu za životinje i izolaciju.

Izvor: laphamsquarterly.org

Prevod: Lidija Janjić