Iako je Jugoslavija na koricama zbirke „Forenzika Itake“ predstavljena kao da se nad njenim mrtvim telom vrši uviđaj, ova će iščezla zemlja oživeti upravo kroz stare i nove priče Vuleta Žurića, jer ako je „Lirika Itake“ Miloša Crnjanskog, pre ravno sto godina, bila prva značajna knjiga poezije u tek stvorenoj jugoslovenskoj državi, onda je antologija Žurićevih priča pod zajedničkim nazivom „Forenzika Itake“ najprikladnije odavanje počasti jednoj zemlji, svetu i podneblju koje danas opstaje jedino na planu umetnosti.

Pošto nam ova antologija omogućava da pratimo piščev razvoj od zbirke do zbirke, nije teško uočiti da se u Žurićevom opusu izdvajaju dve dominantne teme: prva obuhvata sudbine običnih ljudi u veoma različitim, često i potpuno banalnim situacijama, dok se druga tema odnosi na značajne ličnosti iz srpske i jugoslovenske istorije – od pisaca i naučnika, preko slavnih vojskovođa, sve do komunističkih funkcionera.

Stoga ćemo u prvoj polovini knjige uglavnom nailaziti na priče o marginalcima u predratnom i ratnom Sarajevu, dok ćemo u drugoj polovini češće sretati istorijske likove u situacijama koje je i sama istoriografija često zanemarivala, a koje su svakako inspirativne za umetničku obradu.

Naravno, kada su priče poređane hronološki, na osnovu nastanka, očekivana je i razlika između pojedinih tekstova, naročito između prvih i poslednjih, mada se u Žurićevom slučaju verovatno ne bi primetila velika razlika sve i kad bi priče bile nasumično izmešane, jer jasno se vidi da je pisac od samog početka posedovao izgrađen talenat, tako da i prve priče deluju kao da ih je sačinio umetnik u zrelom dobu svog stvaralaštva.

I bez obzira na to da li piše o istorijskim ili o potpuno izmišljenim likovima, da li piše o bezbrižnim sarajevskim danima ili na pomalo ironičan način tematizuje život u opsednutom gradu, da li nam otkriva malo poznate detalje iz života velikih srpskih pisaca ili nas podseća na herojstvo partizanskog komandanta, da li u svoju priču unosi odlomke iz romana „Mašenjka“ Vladimira Nabokova ili čini pravi književni poduhvat dopisujući nezavršenu pripovetku „Pobratimi“ Laze Lazarevića – Žurić nas uvek vodi u neka vremena koja su, kako se čini, bila prebrzo zaboravljena i sa kojima se nemilosrdno raskrstilo a da nisu ni bila spoznata na pravi način.

Pojedine bi se priče mogle sastaviti u celinu koja bi na taj način činila jednu zaokruženu priču: naročito su za to pogodne priče o predratnom i ratnom Sarajevu, pri čemu bi ta zamišljena zajednička priča počela u nekom idiličnom gradu, nastavila se kroz godine ratnih razaranja, a završila se izbeglištvom i uklapanjem u šablone koje diktira nova sredina.

Zbog toga deluje kao da se i sâm Žurić iz priče u priču postepeno pomera od Sarajeva ka Beogradu, iz Bosne u Srbiju, sa ijekavice na ekavicu, od sarajevskog tramvaja do turističkog autobusa kome je Predejane prva obavezna stanica.

Nije bez značaja – i to na nivou srpske književnosti – što jedan pisac u svom opusu tematizuje Sarajevo i dve bitne epohe tog grada, mirnodopsku i ratnu, jer takav postupak može samo obogatiti srpsku prozu i vratiti je na onu nesputanu širinu koju je imala pre raspada Jugoslavije, odnosno za vreme postojanja države kada su živeli i stvarali junaci Žurićevih priča: Rastko Petrović, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Veljko Petrović, a koji se u svom stvaralaštvu nisu ograničavali na sredinu i podneblje gde bi trenutno obitavali, nego su u književnost svog jezika bez problema unosili i osobenosti drugih kultura i nacija.

Ako je sa Jugoslavijom kao državom morala da nestane i jugoslovenska književnost, Žurićeve su priče dokaz da se srpska književnost ipak nije odrekla jugoslovenskog prostora kao izvora inspiracije, te da povlačenje novih i užih državnih granica ne znači da su zanemareni motivi, teme i likovi koji su ostali sa one strane granične linije.

Na samom kraju, Žurić je dva najvažnija kruga svoje proze na maestralan način zatvorio pomoću dve nove priče: krug priča vezanih za bosansku svakodnevicu zatvoren je pričom „Orlovi ponovo lete“ i svojevrsnim povratkom u podneblje rane proze (makar to bilo i kroz ijekavski izgovor), a krug priča vezanih za jugoslovensku istoriju zatvoren je upravo pričom „Forenzika Itake“, pa svejedno da li se Itaka tumači kao metafora za Brione ili za celu Jugoslaviju, bitno je da pisac pogađa pravi momenat kada se nazreo raspad države – a forenzika će u slučaju smrti Jugoslavije ispuniti svoju svrhu samo ako uviđaj počne tamo gde treba.

Autor: Dušan Milijić