Istoriju pišu pobednici. Istorija je, i to ne samo sa tačke gledišta onih postmodernim destrukcionizmom opijenih, zbir rekla-kazala priča o teško dokazivom, te je kao takva podložna i presispitivanju, redefinisanju, pa zašto ne i remiksovanju? Sa ovim stajalištem bi se, pretpostavimo, složili mnogi, a ta postavka leži i u srži novog proznog dela sada već pisca srednje generacije Vuleta Žurića.

Vule Žurić je u desetak dela istrajavao na lo-fi prozi, preokupaciji stvarnosnom književnovšću, ispisujući stranice i stranice o melaholiji kao neizbežnom fatumu tihih gubitnika, a takvi su, je li, u ovakvoj podeli stvari u većini. Nakon dosta izdanja koja bi se, uprošteno izraženo, dali podvesti pod gorepomenutu formulaciju, Žurić se u Mrtvim bravama pre par godina ogledao i u nastojanju da iznađe novi glas. Mrtve brave su nam predstavile Žurića zagledanog u pinčonovsko nasleđe, da bi sa prošlogodišnjim naslovom Narodnjakova smrt načinio novi krupan iskorak u svom izrazu. Narodjakova smrt je postmoderno šegački intoniran pokušaj da se ostavi trag u, nazovimo je tako, komunikativnijoj prozi.

Osokoljen primetno dobrim prijemom i preduzimljivošću novog izdavača (Laguna), Žurić je rešio da donekle ponovi formulu. Koncem 2010. godine pojavio se novi roman ovog pisca, Nedelja pacova, potcrtan i bučnim izdavačkim sloganom „prvi partizanski krimić“. Tu se vraćamo na priču o istoriji sa početka ovog prikaza, jer Žurić ovde žanrovske obrasce detektivske misterije začinjava svojim viđenjem godina što su prošle pune muka, kada ginulo se za slobodu nemo...

Nedelja pacova je misterija u kojoj priučeni detektivi (kanadski oficir i njegov prevodilac (tamnoputi partizanski kurir srpsko-afroameričkog porekla) pokušavaju da pronađu ubicu koji je samo par dan pred istorijsko zasedanje AVNOJ-a u Jajcu mučki ubio heroja i voljenog partizanskog harambašu Nikoletinu Bursaća, i to čudnom metodom iščupavši mu srce junačko iz nedara. Već po samom izboru žrtve jasno je kojim se putem to Žurić zaputio – osim junaka iz poratne fikcije, na pozornicu na kojoj se raspetljava ova intriga Žurić izvodi i samog maršala Tita, savezničke mutivode (među kojima je i Čerčilov sin, te pisce kalibra Ćopića, Kulenovića, Nazora i junake partizanskog otpora poput Dedijera, Milovana Ðilasa, Koču Popovića)...

Naravno, sve ovo je dovoljno da se prepozna da je Žurić posegnuo za parodijom kao ključem uz pomoć kojeg prevashodno treba išitavati ovo njegovo delo. Autor parodira sve i svašta, i po tom svom žaru budi asocijaciju na slične juriše Svetislava Basare iz ranijeg dela karijere. Zaleđe u vidu ratišta, slobodarskog Jajca u tom odusdnom trenutku po formiranje nove državotvorne avanture balkanskih Južnih Slovena, je zapravo cirkus, parada mutnih interesa, krupnih zamašateljstava i bizarnih naravi. Veliki deo šarma ovog štiva zapravo i počiva na Žurićevoj drskoj zaigranosti nad istorijskom zbiljom koja možda to nikad nije ni bila.

Ono što se glasno i jasno mora istaći – uz zamerku da pisac nepotrebno hrli ka dijaloškoj formi kao osnovnom potezu, Žurić je ovladao tajnama zanata, jer njegova proza u Nedelji pacova pokazuje nekoliko značajnih odlika zrelosti. Pripovedanje je pregledno, konsekventno i ritmično, intriga drži pažnju i roman se lako i bezbolno čita. Ipak, tim pre zbunjuje autorova odluka da posegne za parodijom i persiflažom kao preovlađujućim sredstvima, jer čini se da bi Nedelja pacova imala dovoljno dobrh i jakih aduta i da je bila ispripovedana u mirnijem i tradiocionalnijem tonu.

Ipak, ovde već zalazimo na teritoriju procene autorovih izbora što je na sam par koraka do omeđivanja suštinskih autorskih sloboda, a možda se upravo taj posprdni ton koji prožima čitavu Nedelju pacova ispostavi kao najefektniji mamac za novopridošlu publiku. Krajnji sud će, kao i uvek, doneti (nadajmo se, neka poštenija) istorija.

Izvor: www.popboks.com
Autor: Zoran Janković