Volela bih da više ljudi pročita „Sto i jedan dalmatinac“ Dodi Smit
Gledali ste filmove i crtaće, ali roman je mnogo zabavniji – pravo štivo za jesenje dane.
Ubeđeni ste da znate priču o sto i jednom dalmatincu. Gledali ste ekranizacije, bilo da se radi o šarmantnoj animiranoj verziji iz 1961. godine koju krase pesmice koje svi znamo napamet (Cruella de Vil, Cruella de Vil, if she doesn’t scare you, no evil thing will), ili igranom filmu iz 1996. godine u kom igra genijalna Glen Klouz.
Iako ovi filmovi treba da budu integralni deo svačijeg detinjstva, zaista se ne mogu porediti sa knjigom koju je napisala Dodi Smit. Knjiga je dublja i bogatija nego što je to prikazano na ekranu. Kada sam je nedavno opet pročitala – a čitanje knjiga iz detinjstva je upravo ono što mi je bilo potrebno – ponovo me je potpuno očarala.
U knjizi Dodi Smit psi su znatno superiorniji od ljudi, i iako su im veoma dragi, oni svoje vlasnike smatraju ljubimcima koji su „ljubazni, poslušni i neobično inteligentni – katkad maltene kao da su psećeg roda“.
„Kao i brojna druga voljena ljudska bića, verovali su da su vlasnici svojih pasa, ne shvatajući da zapravo njihovi psi poseduju njih“, piše Dodi Smit, koja je i sama bila ljubitelj pasa i imala devet dalmatinaca. „Pongu i Gospođi je to delovalo dirljivo i zabavno, pa su puštali svoje ljubimce da u to veruju.“
A u romanu se pojavljuje i treći odrasli dalmatinac. Kada Pongo i njegova supruga Gospođa dobiju 15 mladunaca, gospođa Dirli (u romanu se vlasnici ne zovu Rodžer i Anita) baca se u potragu za psom koji će moći da pomogne u hranjenju štenaca, kada će pored puta naleteti na Perditu. (Ne brinite, neće doći do psećeg menage a trois, jer Pongo jasno kaže da je Perdita „zaista bila veoma privlačna devojka – premda nije bila ravna njegovoj Gospođi“.)
Na sreću Dirlijevih, oni su „neobično bogati“, zato što je gospodin Dirli „učinio veliku uslugu vladi (nešto u vezi sa rešavanjem problema javnog duga države) i kao nagradu za to je doživotno oslobođen plaćanja poreza“. Ovo na primer nisam razumela kao dete, ali me sada kao odraslu veoma zabavlja.
Međutim, na nesreću, kada budu bili u šetnji Ridžent parkom sa Tetom Kuvaricom i Tetom Batler, nabasaće na izvesnu Kruelu de Vil. Ona je bila školska drugarica gospođe Dirli, dok je nisu izbacili zato što je popila mastilo, i kada ugleda dalmatince, primetiće da bi od njih mogli da se naprave „božanstveni krzneni kaputi“. Dirlijevi će dobiti poziv za večeru – gde će im poslužiti valjano zabiberenu ljubičastu čorbu, zelenu ribu, bledoplavo meso i crni sladoled – i avantura će početi.
A znate šta sledi. Štenci će biti kidnapovani, a Pongo i njegova supruga (koja se zove Gospođa, a ne Perdita, zapamtite!) krenuće u potragu za njima. Spasiće ih, svih 97, i čiča miča i gotova priča. Međutim, u romanu se krije još mnogo poslastica: Kruelin „krajnje prost ogrtač od belog nerca“; pokušaj Ponga i Gospođe da objasne Dirlijevima gde se nalaze štenci – izgovoriće „Vuf, Vuf, Va-fok!“; ovčarski pas Pukovnik koji sam sebe imenuje za brigadnog generala, a svoju poručnicu mačku Vrbicu za kapetanicu, nakon što spasu štence.
A tu su i prave strahote. Dok su štenci zarobljeni u Vili Pakao, baciće kosku preko zida na koju su urezali SOS: „Spasite nas Od Sečenja“. I u samoj Vili Pakao krije se nešto đavolsko. Kada stigne spasilačka ekipa, Gospođa će izgovoriti: „Videla nas je!“ jer je „zaista izgledalo kao da oči kuće zure u njih sa njenog ispucalog i crnog lica koje se ljuštilo“.
Pouka ove knjige deluje naročito dirljiva tokom ovih čudnih vremena: dok Dirlijevi u tuzi provode veče uoči Božića uzaludno čekajući da im se psi vrate kući, gospodin Dirli pušta božićne pesme na gramofonu: „E sad, božićne pesme su uvek prelepe, ali ako ste tužni, mogu vas još više rastužiti. (Kod nekih ljudi lepota uvek izmami tužna osećanja, što je jedna velika misterija).“
Teško da postoji dirljivija scena u književnosti od one u kojoj Ponga i Gospođu – ofucane, povređene i iscrpljene – primi vremešni španijel, čiji je gazda takođe vremešni ser Čarls. Španijel im daje svoju večeru, dozvoljava im da prespavaju u Čarlsovom krevetu sa baldahinom i odvodi ih do velike dvorane gde ser Čarls tostira hleb na vatri, maže ga debelim slojem putera, potom dobacuje svom ljubimcu koji će ga odneti svojim prijateljima za doručak.
Tako da, ukoliko ste tužni, anksiozni i iscrpljeni – ne osećamo li se svi tako ovih dana? – nema boljeg leka nego ponovno čitanje „Sto i jednog dalmatinca“. I sve što će vam uz to biti potrebno je možda sto i jedno parče tosta sa puterom.
Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
