„Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, knjiga koja se čita u hodu

U poslednje vreme knjige uglavnom čitam u hodu, na klupicama, stanicama... Najviše u autobusima. Primetim ponekad kako neki ljudi skreću pogled sa svojih mobilnih telefona i kose glave pokušavajući da vide naslov i bude mi drago da pridignem knjigu tako da mogu lepo da ga pročitaju, smatram to svojevrsnom preporukom i svojom malom borbom protiv besomučnog piljenja u ekran. Međutim, s knjigom „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ Nenada Novaka Stefanovića imala sam drugačiju situaciju.

Nakon nedavne promocije knjige u izdanju Lagune, nabavila sam svoj primerak „Vodiča“, zauzela u busu mesto do prozora i uzela da je prelistam. Tek što sam proučila sadržaj i prešla na uvod, trgla me je gospođa koja je sedela iza mene.

„Samo da vam kažem, knjiga je divna! Moja ćerka ju je kupila nedavno, obe smo je u cugu pročitale, jako je zanimljiva“, rekla mi je. Imala sam utisak kao da mi zavidi što sam ja tek na početku tog iskustva, ali iskreno, bila mi je malo sumnjiva knjiga koja je jednako oduševila majku i ćerku tinejdžerku.

Ubrzo sam shvatila da je „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ štivo koje bi bilo interesantno svakom ko živi u Beogradu, nebitno koliko ima godina, čime se bavi u životu, kakvu literaturu inače voli, koja su mu interesovanja. „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ je zbirka ljubavnih priča čuvenih stanovnika Beograda, ali uređena po principu: jedna kuća – jedna ljubavna priča. Intrigira činjenica da sve te kuće znate, prolazite pored njih svakodnevno; i svaki akter ove knjige ima svoje mesto u istoriji Srbije; međutim, većinu tih priča o ljubavi, strasti, prevari, incestu, tragediji... Nećete naći u istorijskim udžbenicima. Bar ne predstavljene na ovaj način.

Stefanović vas prvo poziva da na slici prepoznate zgradu i od informacija o tome kako je i zašto izgrađena, kako je izgledala nekad i šta ćete danas naći na toj adresi, samo vas uvodi u priču koju ona čuva u svojim zidovima. A ta priča obično nije neka sladunjava bajka s nezaobilaznim „hepiendom“ – već najjači dokaz da su svi ti veliki ljudi ipak bili samo ljudi sa svim svojim slabostima.

Konak kneginje Ljubice je, na primer, Miloš Obrenović podigao ne iz ljubavi, već iz straha od svoje supruge – iz potrebe da se fizički razdvoji od žene koja mu je ubila jednu ljubavnicu i pokušala da ubije drugu.

Priča iz današnje Skupštine grada nosi naslov „Strast nečiste krvi“ i govori o vezi kralja Milana i kraljice Natalije.

Kuća Laze Lazarevića u Hilandarskoj čuva sećanje na jednu promašenu ljubav, a Kolarčeva zadužbina svedoči o vernosti udovce Ilije M. Kolarca... Dotle sam otprilike stigla, a i ne bi bilo ok da vam otkrivam više.

U svakom slučaju, otkad čitam ovu knjigu šetnja gradom deluje kao putovanje kroz „tajnu“ istoriju Srbije, a neke građevine sam tek sad počela da primećujem. Uostalom, kako je sam autor nagovestio, neke su knjige za čitanje – ovu treba i prepešačiti.

Autor: Ana Kalaba

Izvor: noizz.rs