Vladimir Tabašević: Sa identitetom je stvar prosta, samo ako si dovoljno slobodan shvatićeš koliko je fluidan

Vladimire, ako vreme podelimo na vreme pre i vreme posle NIN-ove nagrade, kakav je onaj momenat ujutru kad se probudiš sad, a kakav pre tog vremena?  I šta obično radiš u tom momentu buđenja?

Imam nepouzdanu naviku u služenju mobilnim telefonom. Neprestano je na tihom modu, kako me se ne bi uznemiravao u fazama kad mislim da je vreme da radim. Za dobar rad, neophodan mi je, prethodno, okrepljujući san. Često učinke tog „rada“ postižem samo tako što se ne javljam na mobilni telefon. Dovoljno mi je da sam nedostupan ili da ne čujem zvono, pa da poverujem da drugi misle da radim, da sam zauzet. Sada kad se probudim imam tuce propuštenih poziva, nepoznatih brojeva – a ne upisujem brojeve namerno, sebe zavaravajući da sam u stanju sve da pamtim; jedan tip iz Atine želi da promišljamo budućnost revolucije, drugi piše kako je razumeo moj „trik“ u književnosti, treći kaže da mu je potreban novac da se leči od side koju me laže da ima, četvrti – onaj koji me je zvao i pre nagrade, koji me zove oduvek – zove opet na pivo, da bismo kasnije zvali čovika, ali sada već zove sa jednim podozrenjem, umišlja da mu se neću javiti onako kako sam se pre javljao, jer eto – sad on neće da uznemirava mene, dobitnika, i sama ta obzirnost na koju je sebe primorao, čini mi se, nekako ga vređa. Bar dvoje bliskih se naljutilo na mene, jedan se distancirao, četvrtom sam, definitivno, postao sumnjiv. Situacija je sjajna.

Imam utisak da je tvoj odnos prema NINovoj nagradi ambivalentan?

Naravno, na jedan način se odnosimo kad je ne dobijemo, na drugi način kad je dobijemo.

Zajednička nit tvojim romanima jeste posledica rata, strašni pečat koji je rat ostavio na tvoje likove, pa i posledice duševnog sloma. U „Pa kao“ imamo odraslog, dok u „Misisipiju“ i „Zabludama“ glavni lik jeste dete, ali uprkos svemu, ta tri romana čine nekakvu zaokruženu celinu, trilogiju. Intertekstualni utisak je da je glavni lik upravo ta posledica rata i života posle toga?

U sva tri romana teku nekakve vode, materine vode, vode jezika, plodove vode, vode sećanja, tihe, one koje ne postoje, one reke koje su „užasno plitke“, one reke koje je nemoguće premostiti. Potreban je samo umešan plivač – najbolje da kombinuje tehniku – koji je, pri tom, strastvena neznalica, koji ne gori u  vrućicama stručnosti i znanja, koji ne gori u vatrama svoje važnosti i osebujnosti, i nas dvojica, onda, ruku pod ruku, čas plivamo, čas ronimo, čas se gušimo, davimo, sebično se hvatajući za vrat ovog drugog, ne mogavši nikako jedan bez drugog. Potreban je čitalac koji ne traži krivca za svoju sudbinu. Bašlar kaže da vode skupljaju tugu čovečanstva. Ja se često tako, namerno, puštam raznim primitivnim verovanjima, umišljam da spasavam svoju dušu, i kada mislim o duši, ja uvek, bez izuzetka, mislim na vodu.

Kako bi, za čitatelje Libartesa predstavio svoju poetiku?

Odsvirao bih nešto na klaviru, odlično sviram klavir decenijama već. Previše dugo odlično sviram klavir.

Verovatno su te svi pitali, ali evo i ja da pitam – paljenje knjiga! Prva asocijacija mi je srednji vek. Koliko smo mi to u srednjem veku, a koliko u modernim vremenima?  i, dozvoli da se nadovežem još jednom asocijacijom – Ekvilibrijum, pa i Orvelov Brat, na primer. S jedne strane, paljenje knjiga deluje zastrašujuće, s druge, kao početak novog buđenja, a za društvo ima onaj sedativan momenat zato što si spalio i svoju knjigu. Možeš li i usput da nam opišeš osećaj. Kakav je bio osećaj dok si palio knjige. I koju si prvo spalio?

Prava draž je zapaliti svoju knjigu i onda pustiti u etar tumačenja taj gest. Ja imam gomilu svojih sledbenika i sledbenica, ti ljudi me mrzoljube najbolje od svih, njih toliko inspirišem na odgonetanja motiva mojih radnji, da me veseli svaki put kad čujem šta oni misle da sam hteo. Jedni od mene brane čast žena, drugi srpsku čast, treći čast „poštenog marketinga“, četvrti čast književnosti, peti „umetnost kao takvu“; da parafraziram Foknera –  voleo je da brani čast svoje žene, bez obzira na to da li je ona napadnuta ili ne, jer je ta čast postojala kad je on brani. Tako i svi ovi kvazipromišljeni nitkovi, ozlojeđenčad, optužuju me da sam atakovao neku njihovu „stvar“, i time sebi namiču neki banalan smisao u svojim žabljim životnim perspektivama, u svojim hipnozama vlastitim pupkom, braneći od mene svoje „pozicije“. Dosta ljudi voli da me osporava, pljuje, i to je dobro gorivo za moju misao, a čini se da i njima ne vuče loše mašina kad me tako mrze, s ljubavlju.

Za tebe kažu da odgovaraš iskreno, ali ne i očekivano. Pročitah negde da si napisao „pobeda običnih ljudi“. Zar ti misliš da si običan? U čaršiji se šušti kako si skandal-majstor, jesi li?

Mogu da budem i običan i neobičan, i glup i pametan, i prost i uzvišen, u meni se nakupilo toliko likova – sve koje sam ikada upoznao imam iluziju da znam kojim stilom misle; sa identitetom je stvar prosta – samo ako si dovoljno slobodan, shvatićeš koliko je fluidan. Pisac može da se morfuje neprestano, da se, kao Protej, kamuflira, maskira, eskivira, jednostavno – piscu je užasno važno da ne poveruje u nekog samoizvesnog, konstantnog „sebe“.  U čaršiji se šuška i da sam blefer – to je jedini pametan trač i taj trač sam ja morao sam o sebi da plasiram, tri, čet’ri – sad; šuška se i da sam lišen pameti, ženomrzac, netalentovano besprizorno đubre, moja pobeda, dakle, ne može biti veća. Iskren da budem, i ja obožavam da podmećem mine beogradskoj čaršiji, tako da se ne žalim kad spontani Beograđani proizvode anti-tela na mene. Rakovica, međutim, uvek izbije tamo gde se najmanje nadate.

I zašto baš Aca Lukas? Mogao je to da bude i Miroslav Ilić, ili rahmeti Sinan. Ili nije mogao? Aca Lukas kao omiljeni pevač je za većinu tvojih čitatelja šok. Pa, hajde, šokiraj nas, za kraj, omiljenim stihom istog?

Istina je da te lažem.

Autor: Marijana Nikolajević

Izvor: libartes.rs