Vlada Arsić o nastanku svoje knjige „Noć arhangela“
Nije uobičajeno da se autor na ovom mestu osvrće na svoje delo, ali zbog mnoštva prikaza u Kutku (mnogi su me zatekli i iskreno obradovali), mislim da će vas zanimati jedan detalj (ili više njih) u vezi nastajanja same knjige. Naime, prva iskra se javila početkom veka, negde u Šumadiji, kada sam čuo predanje da je poslednji potomak Nikole Novakovića (Karađorđevog ubice) stradao u bioskopu „20. oktobar“, vek i po kasnije. Podatak je bio toliko inspirativan da sam jedva dočekao trenutak da zaronim u arhive Politike, Borbe i drugih tadašnjih novina.
Postavljena bomba u sali bioskopa bio je samo jedan u nizu ustaških terorističkih napada koji su tih godini potresali Beograd. U tragediji od 13. juna 1968. godine, teže ili lakše povređeno je na desetine Beograđana. Jedan od njih je i podlegao povredama. Na moju žalost, nakon više provera, shvatio sam da stradali dvadesetpetogodišnji mladić nije niti je mogao biti u vezi s prokaženom familijom Novakovića iz Levča. Razočarano sam pomislio da je čitava priča nategnuta, odnosno, kako bi mlađi danas rekli, spinovana.
Međutim, crv u meni nije mirovao. Tri meseca kasnije ponovo sam iščitavao već pročitano. I zapravo, tek tada shvatio da najveća žrtva zločina, možda, i nije bio mladić koji je preminuo, već devetnaestogodišnja devojka, studentkinja, koja je tom prilikom ostala bez obe noge ispod pojasa. Zvala se Magdalena Novaković.
Godinama sam tragao za njom u želji da mi potvrdi ili demantuje ovu rodovsku vezu. Nažalost, nisam je pronašao, niti sam uopšte znao da li je živa. Međutim, priča je bila toliko zanimljiva da je već uveliko počela da se razvija na papiru. Ne želeći da mešam stvarne ličnosti s nekim fatamozgarijama, izmislio sam lik devojke, dao joj ime i prezime (Milica Miletić) i ulogu poslednjeg potomka familije čije se ime, u Opariću i okolini, i danas nerado pominje.
„Noć arhangela“ je iz štampe trebalo da izađe 19. oktobra 2014. godine. Međutim, direktorka biblioteke u Rekovcu, Biljana Tomić, koja ju je pročitala još u rukopisu, želela je pošto-poto da Dan svoje ustanove, 12. oktobar, obeleži baš sa ovom knjigom. Nije joj smetalo što knjiga, praktično, ne postoji i što je neuobičajeno da se čitaocima predstavlja nešto što se nigde ne može pronaći.
Čini se da ni prisutnima nije smetalo. Posle jedne izuzetno uspešne i posećene književne večeri, kulminacija je nastala na njenom kraju. Barem za mene. Prišla mi je devojka koja mi se predstavila prezimenom moje izmišljene junakinje i rekla da je sestričina Magdalene Novaković. „Magdalena je živa“, rekla mi je. „Živi u selu samo dva kilometra udaljenom od Rekovca i zaista je potomak Nikole Novakovića“. Osetio sam kako me podilaze trnci.
Svetlo na kraju tunela! Karika koja nedostaje i za kojom sam godinama tragao, pojavila se u trenutku kada se više ništa nije dalo promeniti. Da sam to ranije čuo, možda bi i čitava priča krenula drugim tokom. A opet, ko zna?! Možda tu, zaista, i nije trebalo ništa menjati.
Izvor: Delfi Kutak
Postavljena bomba u sali bioskopa bio je samo jedan u nizu ustaških terorističkih napada koji su tih godini potresali Beograd. U tragediji od 13. juna 1968. godine, teže ili lakše povređeno je na desetine Beograđana. Jedan od njih je i podlegao povredama. Na moju žalost, nakon više provera, shvatio sam da stradali dvadesetpetogodišnji mladić nije niti je mogao biti u vezi s prokaženom familijom Novakovića iz Levča. Razočarano sam pomislio da je čitava priča nategnuta, odnosno, kako bi mlađi danas rekli, spinovana.
Međutim, crv u meni nije mirovao. Tri meseca kasnije ponovo sam iščitavao već pročitano. I zapravo, tek tada shvatio da najveća žrtva zločina, možda, i nije bio mladić koji je preminuo, već devetnaestogodišnja devojka, studentkinja, koja je tom prilikom ostala bez obe noge ispod pojasa. Zvala se Magdalena Novaković.
Godinama sam tragao za njom u želji da mi potvrdi ili demantuje ovu rodovsku vezu. Nažalost, nisam je pronašao, niti sam uopšte znao da li je živa. Međutim, priča je bila toliko zanimljiva da je već uveliko počela da se razvija na papiru. Ne želeći da mešam stvarne ličnosti s nekim fatamozgarijama, izmislio sam lik devojke, dao joj ime i prezime (Milica Miletić) i ulogu poslednjeg potomka familije čije se ime, u Opariću i okolini, i danas nerado pominje.
„Noć arhangela“ je iz štampe trebalo da izađe 19. oktobra 2014. godine. Međutim, direktorka biblioteke u Rekovcu, Biljana Tomić, koja ju je pročitala još u rukopisu, želela je pošto-poto da Dan svoje ustanove, 12. oktobar, obeleži baš sa ovom knjigom. Nije joj smetalo što knjiga, praktično, ne postoji i što je neuobičajeno da se čitaocima predstavlja nešto što se nigde ne može pronaći.
Čini se da ni prisutnima nije smetalo. Posle jedne izuzetno uspešne i posećene književne večeri, kulminacija je nastala na njenom kraju. Barem za mene. Prišla mi je devojka koja mi se predstavila prezimenom moje izmišljene junakinje i rekla da je sestričina Magdalene Novaković. „Magdalena je živa“, rekla mi je. „Živi u selu samo dva kilometra udaljenom od Rekovca i zaista je potomak Nikole Novakovića“. Osetio sam kako me podilaze trnci.
Svetlo na kraju tunela! Karika koja nedostaje i za kojom sam godinama tragao, pojavila se u trenutku kada se više ništa nije dalo promeniti. Da sam to ranije čuo, možda bi i čitava priča krenula drugim tokom. A opet, ko zna?! Možda tu, zaista, i nije trebalo ništa menjati.
Izvor: Delfi Kutak
