U prepunoj kafeteriji knjižare Delfi SKC, 8. oktobra 2024. održana je promocija knjige „Bečki roman“ Dragana Velikića, koji je inspirisan ličnim iskustvom autora.
Pored autora, govorili su i Vida Rakić Glišić, psihijatar i psihoanalitičar, i Nebojša Milenković, pisac i istoričar umetnosti.
Jednog majskog jutra 2020. godine bečka policija je zakucala na vrata stana mladog psihijatra Pavla Marića. Optužen za trovanje kolega u Centralnoj bolnici, Pavle će se naći u pravosudnom limbu. Posle sedamdeset dana koje provodi u istražnom zatvoru, sudski proces se nastavlja, dok se pred čitaocem odmotava klupko neslućenih manipulativnih niti koje su Pavla učinile nevinom žrtvom u rukama više sile.
Novi roman je za autora specifično iskustvo: „Ovaj roman nisam planirao. Došao je sticajem okolnosti i zbog događaja u stvarnosti koje sam transponovao u književnost. Nisam ništa ublažio, pod uslovom da sam literarno uspeo to da uradim, mislim da je efekat još jači. Na kraju umetnost pamtimo.“
Velikić je roman pisao dugo i polako: „Osećao sam se kao da ulazim u operacionu salu. Bila je potrebna mirnoća i bilo je potebno distancirati se od uloge koju sam imao kao jedan od protagonista. Ipak, najvažniji je zvuk rečenice.“
Velikićev roman je i roman o sudskom procesu i roman o roditeljstvu, o pogrešnim izborima, roman o identitetu, a ima i elemente trilera.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je Milenković i dodao: „Taj obrt se dogodio ’Bečkim romanom’. Ono što je bila tabloidna istina, sudska istina, pada u vodu jer ako je jedno književno delo književno uspelo i dovoljno sugestivno, onda to delo ostaje jedina istina o tom događaju.“
„Za mene je najimpresivnija bila snaga introspektivnog dočaravanja samog odnosa oca i sina“, rekla je Rakić Glišić. „U tome sam mogla da prepoznam da se introspekcija odnosila i na lik oca i na lik Pavla. I da je autor ulazio i u jedan i u drugi lik, čak i u sve ostale. Tu introspekciju u svim toliko različitim likovima ja sam doživela kao autoanalizu vrlo blisku psihoanalizi.“
Na jednom mestu u romanu sin zamera ocu da je čitavog života bio njegov projekat. Milenković je na promociji postavio pitanje: „Da li mi, kada projektujemo budućnost svoje dece, mislimo da znamo šta je za našu decu najbolje, i naravno da to činimo iz ljubavi, da li mi toj deci činimo uslogu i da li je moguće preduprediti sudbinu? Otac u romanu je to pokušavao. I Andrej i njegov sin izbegavaju temu seksualnosti. Pričaju o svemu, a zapravo uopšte ne razgovaraju. I taj zatvor i jednom i drugom biva katartičan. Andrej shvata da je saučesnik u zločinu koji se dogodio njegovom sinu, jer ga nije osposobio za ovaj svet, a sin biva oslobođen u zatvoru, jer uspeva da razume demone sopstvene seksualnosti i uspeva da razume sebe.“
„Odnos oca i sina je“, prema rečima psihoanalitičarke, „imao svojih mana i one su briljantno opisane i iskrenost u njihovom prikazivanju je snažna i upečatljiva. Ali do samog događaja i hapšenja sina nije doveo otac nego transgeneracijska transmisija traume od deda Lovre koji je ćutao o onome što je njemu bilo važno. Ćutanje je postalo obrazac ponašanja u familiji. Na isti način je i Pavle ćutao o seksualnosti i to jeste transgeneracijska trauma i njena karakteristika da svi nekako uplove u to.“
Da bi izbegao zamku upadanja u patetičnost, Velikić je, zbog balansa u romanu, lik oca, svoj alter ego, opteretio negativitetima koje on nema: „Najteže je bilo ukrotiti događaje, jer sve što se zbivalo je nešto što iritira i izbacuje iz ravnoteže, a pisanje jeste postizanje ravnoteže.“
Velikić u „Bečkom romanu“ maestralno slika i portret evropskog ustrojstva, pravosudnog sistema u kojem postoje privilegije za jedne i slepe ulice za druge. Kako pojedinac može da se odbrani u takvim okolnostima, na koju meru je sveden ljudski život kada se neočekivan splet uticaja, moći i ćiftinstva udruže protiv njega – pitanja su filigranski utkana u nijansiran portret porodičnih odnosa koji se čita kao najuzbudljivija krimi priča.
