Velika, komplikovana porodica – i njihove greške - u romanu „Ovde smo svi odrasli“

Novi roman spisateljice i vlasnice knjižare, Eme Straub, podseća nas da život može da se preokrene u trenutku – mada nam sada i nije potrebno takvo podsećanje.

Roman „Ovde smo svi odrasli“ je saga o modernoj porodici, tri generacije okupljene na jednom mestu, bilo da im to odgovara ili ne – a u većini slučajeva im ne odgovara. Početak je vrlo dramatičan – Astrid Strik je svedok saobraćajne nesreće u kojoj prazan školski autobus ubija njenu dugogodišnji prijateljicu koju nikad nije mnogo volela. U šezdesetosmoj godini shvata – kako je rekla svojoj deci – „uvek može da se pojavi neki školski autobus“.

„Ono što ta nesreća pokreće je da Astrid, glavni lik, shvata da ima mnogo stvari koje je kao roditelj trebalo da uradi drugačije“, kaže autorka. „Knjiga zapravo govori o tome da izbori i odluke koje donosimo ostaju sa nama decenijama, ako ne i zauvek... Ovo je jedna velika, komplikovana porodična knjiga. Podjednake su šanse za ispravne i pogrešne odluke. Svi rade one stvari koje bi članovi njihovih porodica voleli da ih ne rade.“

O tome kako je biti nezavisni vlasnik knjižare

„Znate, pravo je čudo, ali posao zapravo cveta. Taj osećaj zajedništva je ono što nas sada sve podstiče. Rekla bih da u protekle tri godine, otkad smo otvorili knjižaru i otkad pišem ovu knjigu, najviše razmišljam o osećaju zajedništva, jer je kraj u kome se knjižara onaj u kome sam odrasla i išla u školu, i gde moja deca idu u školu. Po čitav dan srećem ljude iz različitih perioda mog života – nastavnika književnosti iz osmog razreda, roditelje mojih prijatelja i osobu sa kojom sam se zabavljala u srednjoj školi. Viđam te ljude svakog dana.

Za mene je to posebna vrsta psihološkog eksperimenta, razmišljanje nakon interakcije sa tim ljudima. Da li se obraćaju meni kao četrdesetogodišnjoj majci dvoje dece? Da li se obraćaju smrknutoj šesnaestogodišnjakinji, ili me vide kao devojčicu koja sam bila? Da li razmišljaju o meni i mojim rodteljima? Često razmišljam o svim tim vezama. I mnogo toga je uneto u knjigu – način na koji posmatramo jedni druge kako starimo. Takođe, o tome kako jedni drugima dozvoljavamo – ili ne dozvoljavamo – da se razvijamo ili menjamo, i kakva sve osećanja se upliću u sve to.

O porodici i međuljudskim vezama

Porodica iz ove knjige – njihovi međusobni odnosi se neprestano menjaju, oni reaguju jedni na druge na način na koji većina nas to čini kad je reč o našim porodicama. Ne znam za druge, ali kada moja majka dođe u posetu, ona i moj muž odmah počinju da nerviraju i zadirkuju jedno drugo. I to su neke stvari na koje biste se inače žalili. U knjizi je opisano mnogo sličnih situacija.

Evo primera, suprug mi je juče rekao: „Baš bih voleo da dođe tvoja majka da me malo nervira“. To je nešto što nam svima nedostaje. Znate, one neke svakodnevne stvari. Zbog čega mi je majka donela torbe pune baterija? Nemam pojma. Mislim, verovatno mi trebaju?

Upravo te stvari, stvari zbog kojih je zadirkujem, ali to je ljubav... čini mi se da baš ovaj trenutak zaista budi sva ta velika osećanja prema porodici i ukazuje na način na koji se odnosimo prema ljudima koje najviše volimo i koje najbolje poznajemo... Čudna je ta lupa pod kojom se sada svi nalazimo.

Autor: Skot Sajmon, maj 2020.

Izvor: npr.org

Prevod: Maja Horvat

Foto: Melanie Dunea