Vedrana Rudan: „’Kosturi okruga Medison’, za mene netipična priča sa hepiendom“
Vedrana Rudan je gost Beograda i regionalnog književnog festivala Krokodil koji se ove godine održava deseti, jubilarni put. U intervjuu za dnevni list Blic autorka je pričala o svom romanu „Kosturi okruga Medison“, koji je nedavno u izdanju Lagune prvi put objavljen u Srbiji, kao i o očekivanjima i utiscima nakon prve večeri festivala.
– Došla sam bez očekivanja jer mi je strano da stanem pred mikrofon i čitam svoju knjigu. Verujem da je čitanje intiman doživljaj. U takvom javnom čitanju osećam se neugodno, rastreseno, nekoncentrirano. Zato izbegavam festivale, pa me retko gde i ima. Ove godine sam tu i zato što sam bila na prvom, a ovo je 10. jubilarni, te, rekoh – idem, pa valjda ću izdržati. Organizacija je izuzetna, oduševili su me gosti večeras. Sidran je za mene veliko otkriće. Ne zato što o njemu ništa nisam znala, nego zato što sam ga najzad upoznala. Božinovska, spisateljica iz Makedonije, koju rado čitam, bila je neodoljiva. I „Njuz net“ su mi fenomenalni. Organizacija je svjetska i vrlo je indikativno da se sve odvijalo, zbog više sile, nažalost, ali ipak u prostoriji koja je pod patronatom jedne banke, a to je zapravo svjetski. Prvi Krokodil je bio na Titovom grobu a deseti u banci, što je normalan tok za 21. vijek. Dakle otišlo se od socijalizma i ušlo u 21. vijek, vijek mraka, vijek u kojem ljudima vladaju banke, pa tako i književnicima.
Vaš nastup je bio prožet duhovitošću, više puta ste dobili, kako se to kaže, aplauz na otvorenoj sceni.
– Osobno imam veliki problem: kad god vidim puno ljudi na okupu, punu salu publike kao večeras, uvijek mislim da su oni tu jer se žele zabavit. I onda ih pokušavam zabavit. Ja ne kažem da sam u tome uspešna, pristojna, možda sam čak i nepristojna, ali mislim da pravu intimu treba zadržat za sebe, a ljude zabavit. Što se aplauza tiče, pa dobro, ja sam šou-vumen. I to nije ništa novo, niti je od juče, nego od pre 50 godina još dok sam radila kao turistički vodič.
U razgovoru s vama Vladimir Arsenijević je citirao Čehova – kako se književnici bave stvarima kao na primer skakanjem sa zvonika, a da je život nešto drugo.
– Čehov smatra da bi, prema tome, i književnost trebala biti nešto drugo. Dakle, slika života. Ali u pravom životu ljudi zaista skaču sa zvonika i to sve češće jer ne mogu izaći nakraj sa životom, tako da ja mislim da je Čehov danas živ, mislio bi da je skakanje sa zvonika normalno.
Laguna je upravo objavila obnovljeno izdanje vašeg romana „Kosturi okruga Medison“ a šta je nova tema kojom se bavite?
– Drago mi je to, a netipična je za mene. Nije ogorčena, to je jedna ljubavna priča sa hepiendom. Doduše, hepiend je u sedamdesetoj godini, ali bolje ikad nego nikad. Sljedeće, Laguna za Sajam knjiga na jesen objavljuje knjigu, izbor kolumni sa mog bloga, koji je posjetilo 15,5 miliona ljudi, a lajtmotiv su djeca. Tema koja je u posljednje vrijeme moja opsesija. Moja djeca, već zreli ljudi, imaju potrebu stegnut me za ruku i prevest preko ulice – da ne nastradam bez njihove pomoći. A ja uvijek kad hodamo zajedno hoću ih čvrsto uhvatit da ih prevedem preko ulice. Imam unuku koju volim kao što svoju djecu nisam. I to me sve skupa ždere.
– Došla sam bez očekivanja jer mi je strano da stanem pred mikrofon i čitam svoju knjigu. Verujem da je čitanje intiman doživljaj. U takvom javnom čitanju osećam se neugodno, rastreseno, nekoncentrirano. Zato izbegavam festivale, pa me retko gde i ima. Ove godine sam tu i zato što sam bila na prvom, a ovo je 10. jubilarni, te, rekoh – idem, pa valjda ću izdržati. Organizacija je izuzetna, oduševili su me gosti večeras. Sidran je za mene veliko otkriće. Ne zato što o njemu ništa nisam znala, nego zato što sam ga najzad upoznala. Božinovska, spisateljica iz Makedonije, koju rado čitam, bila je neodoljiva. I „Njuz net“ su mi fenomenalni. Organizacija je svjetska i vrlo je indikativno da se sve odvijalo, zbog više sile, nažalost, ali ipak u prostoriji koja je pod patronatom jedne banke, a to je zapravo svjetski. Prvi Krokodil je bio na Titovom grobu a deseti u banci, što je normalan tok za 21. vijek. Dakle otišlo se od socijalizma i ušlo u 21. vijek, vijek mraka, vijek u kojem ljudima vladaju banke, pa tako i književnicima.
Vaš nastup je bio prožet duhovitošću, više puta ste dobili, kako se to kaže, aplauz na otvorenoj sceni.
– Osobno imam veliki problem: kad god vidim puno ljudi na okupu, punu salu publike kao večeras, uvijek mislim da su oni tu jer se žele zabavit. I onda ih pokušavam zabavit. Ja ne kažem da sam u tome uspešna, pristojna, možda sam čak i nepristojna, ali mislim da pravu intimu treba zadržat za sebe, a ljude zabavit. Što se aplauza tiče, pa dobro, ja sam šou-vumen. I to nije ništa novo, niti je od juče, nego od pre 50 godina još dok sam radila kao turistički vodič.
U razgovoru s vama Vladimir Arsenijević je citirao Čehova – kako se književnici bave stvarima kao na primer skakanjem sa zvonika, a da je život nešto drugo.
– Čehov smatra da bi, prema tome, i književnost trebala biti nešto drugo. Dakle, slika života. Ali u pravom životu ljudi zaista skaču sa zvonika i to sve češće jer ne mogu izaći nakraj sa životom, tako da ja mislim da je Čehov danas živ, mislio bi da je skakanje sa zvonika normalno.
Laguna je upravo objavila obnovljeno izdanje vašeg romana „Kosturi okruga Medison“ a šta je nova tema kojom se bavite?
– Drago mi je to, a netipična je za mene. Nije ogorčena, to je jedna ljubavna priča sa hepiendom. Doduše, hepiend je u sedamdesetoj godini, ali bolje ikad nego nikad. Sljedeće, Laguna za Sajam knjiga na jesen objavljuje knjigu, izbor kolumni sa mog bloga, koji je posjetilo 15,5 miliona ljudi, a lajtmotiv su djeca. Tema koja je u posljednje vrijeme moja opsesija. Moja djeca, već zreli ljudi, imaju potrebu stegnut me za ruku i prevest preko ulice – da ne nastradam bez njihove pomoći. A ja uvijek kad hodamo zajedno hoću ih čvrsto uhvatit da ih prevedem preko ulice. Imam unuku koju volim kao što svoju djecu nisam. I to me sve skupa ždere.
Publika u drugim zemljama, kao na primer u Poljskoj, voli vaše knjige. Šta je novo na tom planu?
– Drama „Crnci u Firenci“, rađena u Krakovu, dobila je silne nagrade. U septembru će u Varšavi najznačajnije pozorište raditi „Ljubav na poslednji pogled“. A u Americi „Dabogda te majka rodila“ izlazi za par nedelja. Amerikanci su mi ponudili da u njihovom značajnom kniiževnom listu trećinu posvete mom liku i delu. Zastrašujuće.
Zastrašujuće?!
– Mislim da se tako nešto nudi ljudima za koje misle – čekaj, ajmo nešto napravit dok je još živ. Tako da sam veoma počašćena, ali i zabrinuta.
Izvor: Blic (Tanja Nježić)
– Drama „Crnci u Firenci“, rađena u Krakovu, dobila je silne nagrade. U septembru će u Varšavi najznačajnije pozorište raditi „Ljubav na poslednji pogled“. A u Americi „Dabogda te majka rodila“ izlazi za par nedelja. Amerikanci su mi ponudili da u njihovom značajnom kniiževnom listu trećinu posvete mom liku i delu. Zastrašujuće.
Zastrašujuće?!
– Mislim da se tako nešto nudi ljudima za koje misle – čekaj, ajmo nešto napravit dok je još živ. Tako da sam veoma počašćena, ali i zabrinuta.
Izvor: Blic (Tanja Nježić)
