Vavilon, Njujork

Pre nacija, religija, politika i ideologija, interneta i tehnoloških revolucija bili su gradovi. Kada je čovek poželeo da se otcepi od prirode i omeđi prostor za sebe, podigao je zidine i nastao je prvi pronalazak koji je stvorio civilizacije: polis, grad-država. To su prvi mali koraci ka formiraju velikih antičkih civilizacija i uspostavljanju dihotomije priroda–čovek, jedne od pokretačkih snaga istorije koja je iznedrila tipično ljudski doživljaj života na ovoj planeti. O tome govori „Ep o Gilgamešu“, najstariji poznati tekst na svetu. O tome govori i „Metropolis“ Bena Vilsona. 

Uruk, grad iz „Epa o Gilgamešu“, simbolizuje kroz priču o Enkidu borbu između ljudskih potreba za socijalizacijom i prirodnih sila koje besne u prirodi. Grad je bio ljudski bastion protiv nepredvidive i hirovite prirode i napada i opasnosti od drugih ljudi. Nije slučajno što prvi gradovi-države nastaju u plodnom polumesecu koji se prostire od reke Nil na zapadu preko Egipta, Sirije, Libana, Izraela, Palestine, Jordana i Iraka, do, na najjužnijoj tački, današnje Turske i Irana. Nastala podizanjem mora u Persijskom zalivu, ova dolina je bila najplodnije tle za obrađivanje zemljišta na svetu. Kolevka agrikulture bila je i kolevka urbanizacije. 

U gradovima počinje umrežavanje, rađa se trgovina: gradovi su oduvek bili stecište novih ideja i pronalazaka. Ali kako pripoveda „Ep o Gilgamešu“, u gradu postoje druge opasnosti. Enkido zazire od onoga što se u blizini ljudi budi u njemu, žudnja tela koje su mu u prirodi bile nepoznate. Otuda je grad i centar zadovoljenja prirodnih pobuda u samom čoveku: požude i uživanja. Vodeće božanstvo Uruka je Inani, senzualna i zavodljiva boginja koja je donela seksualne slobode i požudu u Uruk, ali ne samo u Uruk. Njen pandan je boginja Ištar drevnog Vavilona. Ovo je priča o seksu, gradu i megalomaniji, koja je uvek bila bliska arhitektama velikih gradova. U svojim megalomanskim urbanističkim projektima uvek su dolazili blizu hibrisa života na ovoj planeti: Vavilon je grad koji se drznuo da se vine u nebesa. Mnogo stranica kasnije Ben Vilson priča o Njujorku na istom tragu, o tome kako se filmska traka razvijala paralelno sa groznicom građenja nebodera početkom dvadesetog veka u praskozorje Velike depresije, jer je jedino film mogao da sveobuhvatno prenese megalomanske porive ljudske gradnje. 

Vavilon i Njujork potvrđuju naš današnji doživljaj gradova kao centra dešavanja, ali i razvrata i podzemnih, destruktivnih poriva. Ali Ben Vilson govori i o zaboravljenim gradovima koji izmiču našem narativu o linearnom napretku kroz istoriju. Harapa je jedna od gradova-država bronzanog doba u današnjem Pakistanu, uređeno i idilično društvo koje je i danas teško zamisliti. Iskopani ostaci svedoče da su visoke zidine koje su kao lavirint činile Harapu štitile narod od sunca koje je pržilo u pustinji; imali su kompleksan sistem podzemnih cevi za kanalizaciju, uniformisane javne zgrade čija jednaka veličina govori da nije bilo ni hramova ni dvoraca i da su njihove javne zgrade bile striktno za civilnu upotrebu; njeni stanovnici nisu imali robove, već su živeli u egalitarnoj utopiji. Zašto je jedna ovako superiorna civilizacija nestala nije poznato, ali se nagađa. U svom nenametljivom, mirnodopskom stilu života nestali su sa planete Zemlje kada su osetili da je njihovo vreme prošlo, kada je usled klimatskih promena i globalnog zagrevanja jedini imperativ njihovog života – čistoća – postao neodrživ. 

Ovo je i priča o atinskoj agori, trgovima koji su otvorili mogućnost za plodno strujanje ideja i mišljenja, koji su iznedrili demokratiju i antičku filozofiju na kojima počiva moderno društvo. Ovo je priča i o rimskim termama, koje su još jedan artefakt modernog načina života: opuštanje i ugođaj, što je i plodonosna atmosfera za diskusiju. Ovo je priča o sedamnaestovekovnom Londonu u kojem se 1654. otvara prvi „coffeehouse”. Stotine kafića u kojima se prvi put u istoriji služila kafa postali su stecište intelektualne elite i tipično gradskog habitusa: opuštenog ispijanja kafe i razglabanja o koječemu. 

Ovo je priča o Lisabonu srednjeg veka koji nastavlja feničansku tradiciju trgovine koja seže 1200 godina pre nove ere; ali i o aroganciji evropskog čoveka koji je mislio da je sva urbanost njegovo nasleđe dok Vasko de Gama nije doplovio do Malage, i video najkosmopolitskiji grad iz kog je, pre nego što se vratio kao osvajač, proteran kao lopov koji nije imao da plati taksu za prispeće brodova. 

Ovo je priča o Parizu iz vremena velikog graditelja Osmana, koji doživljava kompletnu transformaciju i postaje savremeni grad kompleksne simetrije i savršene harmonije kulture i urbanog identiteta. Tada nastaje tipično pariski doživljaj života na ulici, kultura koja se očitava na svakom koraku, široki bulevari sa drvoredima i lejama cveća koji proširuju svest modernog Parižanina koji je do tada živeo u prljavom i haotičnom srednjovekovnom gradu. 

Ovo je priča o Mančesteru i Čikagu devetnaestog veka, koji se u ovoj slavnoj istoriji jedva naziru iz dima od zagađenja, nuspojave industrijske revolucije koju su iznedrili. 

Ali ovo je i priča o napuštanju grada, o decentralizaciji koja se pedesetih dešava u Los Anđelesu kada se formiraju predgrađa i tipično gradski doživljaj sveta se premešta iz gradske vreve i podzemlja na periferiju. 

I ovo je priča o Lagosu, brutalnom gradu koji svakog dana raste do ekstrema i eksponencijalno drobi svoje građane, koji su i dalje opčinjeni njime, jer kad padne noć – to je najzabavniji grad na svetu. Lagos je nadaleko najuzbudljiviji grad današnjice sa Jabakon dolinom koja preti da otme prevlast Silicijumske doline, čija je nacija sve mlađa i sve bogatija. Lagos je i odraz nečeg što autor predviđa da je glavni trend budućnosti: vraćanje prirode u gradove. Od početne tačke kada su gradovi nastali kao otcepljivanje parčeta zemlje od prirode i formiranja striktno ljudske teritorije, sada u jeku klimatskih promena ljudi će morati da nauče da ponovo dovedu prirodu među nebodere. Zato je Lagos grad budućnosti, koji nikako ne može da savlada prašumu koja u njega stalno nadire, kao ni ostale sile koje ga proždiru.   

Ovo nije samo knjiga o gradovima kroz istoriju i prostor. Ovo je priča o tome šta za nas predstavljaju gradovi, i kako se kroz njih razvijala moderna kosmopolitska svest koju danas živimo. Do 2050. dve trećine civilizacije živeće u gradovima. Gradovi danas su već pomalo kao antički polisi, nezavisni entiteti u kojima se dešava sav nama poznati život. Vreme je da kroz ovakvu jednu knjigu konačno razmislimo o gigantskim metropolama u kojima živimo, dok nas konačno potpuno ne zdrobe.

Autorka teksta: Nevena Milojević