„Vatra i krv“ je najbolja knjiga iz serijala „Pesma leda i vatre“ u poslednjih 18 godina!
Zamislite da Džordž R. R. Martin napiše novu knjigu u serijalu „Pesma leda i vatre“... i da je niko ne želi?
„Vatra i krv“, prva cigla u planiranoj dvotomnoj istoriji porodice Targarjen, objavljena je u trenutku u kojem je odnos između Martina i njegovih čitaoca prilično nategnut. U poslednjih osam godina objavljen je niz naslova – „The lands of ice and fire“, „Svet leda i vatre“, „Vitez sedam kraljevstva“, „The wit and wisdom of Tyrion Lannister“, i tako dalje – čija je svrha da bar privremeno primire ogorčene ljubitelje serijala dok čekaju pravi nastavak, šesti deo sage „Vetrovi zime“, za koji se mnogi plaše da nikada neće biti završen.
Popularnost HBO-ove adaptacije „Igre prestola“ je podigla očekivanja fanova na monstruozni nivo. Ako pomenete ime Džordž R. R. Martin ili „Vetrove zime“ u bilo kom razgovoru, nebitno u kom kontekstu, istog trenutka ćete čuti: „Završavaj knjigu!“. Ogorčenost nestrpljivih obožavaoca prevladava u bilo kakvoj diskusiji o delu Džordža R. R. Martina, zbog čega se čini da je vrlo malo čitalaca uopšte zainteresovano za „Vatru i krv“. Što je šteta, jer za mene je „Vatra i krv“ najbolja knjiga koju je Martin objavio još od „Oluje mačeva“.
Čak i bez cele halabuke nastale oko neobjavljenog šestog dela serijala, način na koji je Martin pristupio „Vatri i krvi“ je vrlo ambiciozan, čak i za njega. Tehnički, u pitanju je uvod u priču „Pesme leda i vatre“, a budući da znamo kako su slični projekti realizovani u skorijoj istoriji moderne kulture („Ratovi zvezda“, „Fantastične zveri i gde ih naći“ da navedem samo nekoliko primera) razumljivo je što su čitaoci skeptični. Oni žele da znaju šta se desilo nakon što je Džon Snežni izboden na smrt (ako je ova informacija bilo kome spojler u ovom trenutku, može samo sebe da krivi) a ne šta se dešavalo tri veka ranije. I kao da sve poteškoće s kojima se ova knjiga suočavala pre objavljivanja nisu dovoljne, Martin je „Vatru i krv“ pisao potpuno drugačijim stilom u odnosu na ostale knjige serijala, nudeći suvoparan, staložen, objektivan ton istorijskih tomova. Knjiga je čak promovisana rečenicom: „’Vatra i krv’ poseduje svu obuhvatnost i veličanstvenost Gibonovog ’Opadanja i propasti Rimskog carstva’“!
Zbog svih razloga koje sam naveo, i sam sam otvoreno dovodio u pitanje vrednost i kvalitet „Vatre i krvi“. Na osnovu odlomaka koje je Martin objavljivao na internetu godinama unazad, stekao sam utisak da tekstu nedostaju oštrina, uzbuđenje koje odlikuje glavne naslove „Pesme leda i vatre“. Delovalo mi je kao isprazna kruta ekspozicija. Nije trebalo da brinem, niti da sudim o celoj knjizi na osnovu nekoliko odlomaka. Iako sam stil pisanja zaista deluje kao kruta ekspozicija, sama radnja je neverovatno fluidna. Gradeći priču od trenutka kada su Targarjeni stigli na Zmajkamen, strogo se držeći hronologije, Martin uspeva da stvori kohezivnu i uzbudljivu naraciju, neretko dopuštajući sebi da istupi iz rigidne forme istorijskih udžbenika da bi nas nagradio opuštenijim i duhovitijim opisima. Svako poglavlje se jasno pretače u naredno, od kralja do kralja, od ere do ere, i ova transparentost stvara zanimljivu dramatičnu tenziju, jer niko od nas nije navikao da nam se događaji u Vesterosu tako otvoreno predstavljaju.
Lepota i magija „Vatre i krvi“ krije se u činjenici što određene scene i događaje verovatno nikada nećemo imati prilike da vidimo u glavnom serijalu. Na primer, sudar dve armije na tlu, dok se u vazduhu iznad njih zmajevi sukobljenih strana bore na smrt u klupku kandži, čeljusti i vatre. (Jedini zmajevi u glavnom serijalu pripadaju Deni. Za sada.) S druge strane, neke priče koje zaslužuju da budu ispričane jednostavno ne bi funkcionisale u klasičnoj romanesknoj formi, dok savršeno pristaju formatu u kom je „Vatra i krv“ pisana.
Nešto što mnogi čitaoci previđaju (za razliku od Martina), a što je mene posebno obradovalo jeste to što kroz istoriju Targarjena imamo priliku da pratimo i tehnološki i socijalno kulturološki razvoj Vesterosa. Martin sa svakom rečenicom konstantno gradi i nadograđuje svet koji je stvorio, obraćajući pažnju na najsitnije detalje. I ništa ne deluje usiljeno, niti nepotrebno, jer je dinastija Targarjena bukvalno izgradila Vesteros koji smo upoznali i zavoleli u „Igri prestola“. Oni su uspostavili infrastrukturu, ekonomska i trgovačka pravila, uveli su institucijske i zakonodavne reforme; vešto, a ponekad i surovo, izborili su se sa pređašnjim kraljevima koji su vladali Vesterosom pre njihovog dolaska, sa crkvom, Dornom... Povrh svega, sve što je opisano u „Vatri i krvi“ pruža nam kontekst iz kojeg bolje razumemo šta je dovelo do Robertove bune, i šta motiviše brojne likove koje smo imali prilike da upoznamo u „Pesmi leda i vatre“.
„Vatra i krv“ me je izuzetno prijatno iznenadila. Knjiga me je naterala da se duboko vežem za Targarjene, da se radujem njihovim uspesima, i da patim kada dozvole svojim idiotskim željama da prevagnu. (Targarjeni imaju puno idiotskih želja). Ova knjiga istinski pripada serijalu „Pesma leda i vatre“. Znate li kako to znam?
Zato što želim nastavak odmah!
Autor: Kris Lu
Izvor: tor.com
Prevod: Aleksandar Mandić
„Vatra i krv“, prva cigla u planiranoj dvotomnoj istoriji porodice Targarjen, objavljena je u trenutku u kojem je odnos između Martina i njegovih čitaoca prilično nategnut. U poslednjih osam godina objavljen je niz naslova – „The lands of ice and fire“, „Svet leda i vatre“, „Vitez sedam kraljevstva“, „The wit and wisdom of Tyrion Lannister“, i tako dalje – čija je svrha da bar privremeno primire ogorčene ljubitelje serijala dok čekaju pravi nastavak, šesti deo sage „Vetrovi zime“, za koji se mnogi plaše da nikada neće biti završen.
Popularnost HBO-ove adaptacije „Igre prestola“ je podigla očekivanja fanova na monstruozni nivo. Ako pomenete ime Džordž R. R. Martin ili „Vetrove zime“ u bilo kom razgovoru, nebitno u kom kontekstu, istog trenutka ćete čuti: „Završavaj knjigu!“. Ogorčenost nestrpljivih obožavaoca prevladava u bilo kakvoj diskusiji o delu Džordža R. R. Martina, zbog čega se čini da je vrlo malo čitalaca uopšte zainteresovano za „Vatru i krv“. Što je šteta, jer za mene je „Vatra i krv“ najbolja knjiga koju je Martin objavio još od „Oluje mačeva“.
Čak i bez cele halabuke nastale oko neobjavljenog šestog dela serijala, način na koji je Martin pristupio „Vatri i krvi“ je vrlo ambiciozan, čak i za njega. Tehnički, u pitanju je uvod u priču „Pesme leda i vatre“, a budući da znamo kako su slični projekti realizovani u skorijoj istoriji moderne kulture („Ratovi zvezda“, „Fantastične zveri i gde ih naći“ da navedem samo nekoliko primera) razumljivo je što su čitaoci skeptični. Oni žele da znaju šta se desilo nakon što je Džon Snežni izboden na smrt (ako je ova informacija bilo kome spojler u ovom trenutku, može samo sebe da krivi) a ne šta se dešavalo tri veka ranije. I kao da sve poteškoće s kojima se ova knjiga suočavala pre objavljivanja nisu dovoljne, Martin je „Vatru i krv“ pisao potpuno drugačijim stilom u odnosu na ostale knjige serijala, nudeći suvoparan, staložen, objektivan ton istorijskih tomova. Knjiga je čak promovisana rečenicom: „’Vatra i krv’ poseduje svu obuhvatnost i veličanstvenost Gibonovog ’Opadanja i propasti Rimskog carstva’“!
Zbog svih razloga koje sam naveo, i sam sam otvoreno dovodio u pitanje vrednost i kvalitet „Vatre i krvi“. Na osnovu odlomaka koje je Martin objavljivao na internetu godinama unazad, stekao sam utisak da tekstu nedostaju oštrina, uzbuđenje koje odlikuje glavne naslove „Pesme leda i vatre“. Delovalo mi je kao isprazna kruta ekspozicija. Nije trebalo da brinem, niti da sudim o celoj knjizi na osnovu nekoliko odlomaka. Iako sam stil pisanja zaista deluje kao kruta ekspozicija, sama radnja je neverovatno fluidna. Gradeći priču od trenutka kada su Targarjeni stigli na Zmajkamen, strogo se držeći hronologije, Martin uspeva da stvori kohezivnu i uzbudljivu naraciju, neretko dopuštajući sebi da istupi iz rigidne forme istorijskih udžbenika da bi nas nagradio opuštenijim i duhovitijim opisima. Svako poglavlje se jasno pretače u naredno, od kralja do kralja, od ere do ere, i ova transparentost stvara zanimljivu dramatičnu tenziju, jer niko od nas nije navikao da nam se događaji u Vesterosu tako otvoreno predstavljaju.
Lepota i magija „Vatre i krvi“ krije se u činjenici što određene scene i događaje verovatno nikada nećemo imati prilike da vidimo u glavnom serijalu. Na primer, sudar dve armije na tlu, dok se u vazduhu iznad njih zmajevi sukobljenih strana bore na smrt u klupku kandži, čeljusti i vatre. (Jedini zmajevi u glavnom serijalu pripadaju Deni. Za sada.) S druge strane, neke priče koje zaslužuju da budu ispričane jednostavno ne bi funkcionisale u klasičnoj romanesknoj formi, dok savršeno pristaju formatu u kom je „Vatra i krv“ pisana.
Nešto što mnogi čitaoci previđaju (za razliku od Martina), a što je mene posebno obradovalo jeste to što kroz istoriju Targarjena imamo priliku da pratimo i tehnološki i socijalno kulturološki razvoj Vesterosa. Martin sa svakom rečenicom konstantno gradi i nadograđuje svet koji je stvorio, obraćajući pažnju na najsitnije detalje. I ništa ne deluje usiljeno, niti nepotrebno, jer je dinastija Targarjena bukvalno izgradila Vesteros koji smo upoznali i zavoleli u „Igri prestola“. Oni su uspostavili infrastrukturu, ekonomska i trgovačka pravila, uveli su institucijske i zakonodavne reforme; vešto, a ponekad i surovo, izborili su se sa pređašnjim kraljevima koji su vladali Vesterosom pre njihovog dolaska, sa crkvom, Dornom... Povrh svega, sve što je opisano u „Vatri i krvi“ pruža nam kontekst iz kojeg bolje razumemo šta je dovelo do Robertove bune, i šta motiviše brojne likove koje smo imali prilike da upoznamo u „Pesmi leda i vatre“.
„Vatra i krv“ me je izuzetno prijatno iznenadila. Knjiga me je naterala da se duboko vežem za Targarjene, da se radujem njihovim uspesima, i da patim kada dozvole svojim idiotskim željama da prevagnu. (Targarjeni imaju puno idiotskih želja). Ova knjiga istinski pripada serijalu „Pesma leda i vatre“. Znate li kako to znam?
Zato što želim nastavak odmah!
Autor: Kris Lu
Izvor: tor.com
Prevod: Aleksandar Mandić
