Uručena Vitalova nagrada Bojanu Saviću Ostojiću za roman „Lusi“
U petak 27. marta, u restoranu „Tri šešira“, održana je dodela Vitalove nagrade koja je pripala Bojanu Saviću Ostojiću za roman „Lusi“. Žiri u sastavu: Milica Vučković, Zoran Paunović i predsednik Dragan Babić, jednoglasno je doneo odluku.
Predsednik žirija istakao je da je pred njima bio specifičan zadatak zato što je Vitalova nagrada neobična i različita od većine drugih, jer ne nagrađuje samo jedan žanr, nego je otvorena za celokupnu produkciju, stoga je broj knjiga koji stiže na žiriranje pozamašan. „Sve knjige koje su ušle u najuži izbor, nametnule su se na prvo čitanje. Sem romana ʼLusiʼ, mi smo uvrstili još dva romana, dve zbirke pesama, jednu monografiju, odnosno naučno-istraživačku studiju. Naša odluka je bila takva da smo se usaglasili u vezi sa romanom ʼLusiʼ, i svako od nas je prepoznao svoje čitalačke afinitete u ovom romanu jer nudi raznovrsne uglove čitanja, odnosno raznovrsne ključeve za istraživanje.“ Uverenja je da se šira čitalačka publika može pronaći u ovom delu i da su se kod „Lusi“ preklopila dva zadatka: da bude najkomunikativnija i najkvalitetnija.
„Ovu knjigu su razmatrali žiriji drugih nagrada i ovo jeste zapravo jedna od tih knjiga koja se svake godine istakne kao one koje su vredne a nisu nagrađene i meni je drago što smo uspeli da ispravimo tu nepravdu.“
Članica žirija Milica Vučković čestitala je novom laureatu nagrade „Zlatni suncokret“, zahvalivši kompaniji Vital koja, uprkos teškim vremenima, bezinteresno odvaja sredstva za kulturu već gotovo trideset godina.
„Nadamo se da će Bojanov roman ʼLusiʼ biti samo jedan od mnogih koji će nam autor podariti i da će na stvaralačkom putu koji je pred njim ostvariti i druge književne pobede. Pre svega bih insistirala na tome da pomenem da smo ove sedmice, pre svega tri dana, na jedno sasvim drugačije putovanje, ispratili Boža Koprivicu, čoveka koji je za srpsku književnost učinio mnogo. Ako se pitate zašto ga baš sada pominjem – pominjem ga jer Božu moramo da pominjemo, što češće i u svakoj prilici. Pominjem ga jer sam sasvim sigurna da bi Boža bio zadovoljan našim izborom i nagrađenim romanom, imajući u vidu da govorimo o romanu koji u najboljem smislu govori o ljubavi, onakva kakva ljubav jeste: iracionalna, opsesivna i pokretačka. Bojan je i sâm nakon proglašenja u jednom od intervjua skromno rekao, onako kako su samo skromni ljudi koji stvaraju iz srca, da mu je drago što je ovogodišnji laureat, ne samo sebe radi, već zato što njegovo delo pravi prostor za druge smele književne i izdavačke poduhvate. Roman ’Lusi’ je upravo takav: smeo, neuobičajen, na ivici konfabulacije, ali istovremeno psihološki vanredno precizan, pričajući o onoj jednoj jedinoj stvari koja ovaj svet čini čudesnim – o ljubavi.“
U duhu svečanosti, i nadovezujući se na reči Milice Vučković, dobitnik Vitalove nagrade za 2025. godinu Bojan Savić Ostojić pročitao je govor posvećen sećanju:
„Ima li nečega zajedničnog između sećanja i priče? Ako se sećamo nekog, da li pamtimo sve načine na koje smo ga doživljavali ili samo poslednju informaciju o njemu? Kad dođe do ovakvih pitanja, sećanje mora da preraste u arheologiju. Potrebno je ući među sećanje, razlučiti šta je autentično, šta su konfabulacije. Ja sam taj mehanizam isprobavao u jednom drugačijem registru u romanu ’Vreme vode’, u istom tematskom polju nalazi se i ’Lusi’, samo što je njen registar ili tonalitet dinamičniji, neposredniji. Pripovedač ’Lusi’ ne želi toliko da zaokruži priču, već da se prepusti sećanjima. Tačnije rečeno, on želi sećanje da vidi, jer Zoranovo sećanje na Lusi nisu sećanje na koncepte, na ljubav, na prijateljstvo ili na mladost, pa ni na grad kao koncept, nego na detalje. On želi da se prepusti inventaru tih sitnih, ali vrlo konkretnih i vrlo čulnih detalja koji ga vezuju za Lusi. Ja sam sebi zadao izazov da od tog inventara napravim priču i pitao sam se kako da između redova, tog ponekad suvoparnog spiska, stvorim dinamiku, prikažem promene, kako u liku, tako i u pripovedaču. Pitao sam se kako u takvu jednu statičnu formu uvesti vreme. To je bio zapravo najveći izazov i to je bila moja opklada. Za izvođenje tog izazova pomogla mi jedna prozna tehnika, zasnovana na igri iz srednjoškolskih dana, a koja se, sad ćete mi oprostiti, jer se ta igra spominje u samom romanu, zove pišijada. Njena pravila su jednostavna: potrebno je da se razmenjuju rečenice među kojima nema nikakve veze, ali tako da se simulira ton razgovora, da se on nekako održava. Najbolje je kad u igri učestvuje dvoje. Tu skokovitost i nepovezanost koja vlada u pišijadi primenio sam na Zoranova sećanja i mislim da je sećanje zapravo najbolja podloga za nepovezanost: tu se detalji smenjuju bez neke linearne spone, bez hronologije, bez jedinstva mesta. Jedino jedinstvo koje tu postoji jeste jedinstvo lika. I svi ti detalji koji su nabacani, nasumični, čine portret Lusi. Ali zar ne: kad je reč o portretu, možete ga početi odakle god hoćete? Gravitacija priče ili želje za pričom vodi vas prirodno do sledećeg atraktivnog detalja. I tako ćete od jednog do drugog, hteli-ne hteli, naposletku svakako, opisati neku celinu. Jedino će vaš put biti neočekivan: nećete ići od A do Š, nego iz sredine. Možda ta celina neće biti zaokružena, možda ćete do nje doći serpentinama, ali i to će biti celina, odnosno priča, krnja i sugerisana, nestalna i neuhvatljiva celina, upravo kao i Lusi u Zoranovom sećanju. Ja bih sada zahvalio članovima žirija, svakom ponaosob, cenim ih i kao ljude, i kao autore u svojim domenima. Zahvalio bih svom uredniku Saši Boškoviću, koji je ovu knjigu, iz rukopisa, pretvorio u knjigu u izdavaču Laguni, i prvim čitaocima, među kojima je Uroš Đurković, prijatelj, pisac i kritičar. I na kraju – last but not the least – zahvalio bih i svojoj supruzi Slađani Šimrat, koja je imala razumevanje za sve ovo, iako je za knjigu saznala u trenutku kad sam potpisao ugovor. Neizmerno mi je drago što sam primio ovu naradu i posvetiću je svom sinu Relji. Hvala, živeli!“
Vitalova nagrada dodeljuje se od 1996. godine, a među dosadašnjim dobitnicima su Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, David Albahari, Dragoslav Mihailović, Vladimir Tasić, Svetlana Slapšak, Dragan Velikić, Tanja Stupar Trifunović, Goran Petrović, Jovica Aćin, Uglješa Šajtinac, Vladimir Kecmanović, Igor Marojević, Milenko Bodirogić…
