„Unutrašnjost“, novi roman Tee Obreht: Ukleti vestern sa elementima fantastike
Nestvarne količine krvi i mastila su prolivene zarad mitologizacije jugozapada Amerike, ali retko odišu tako uzbudljivom lepotom kakvu Tea Obreht uspeva da prenese na stranice svog novog romana „Unutrašnjost“, prvog nakon nagrađivanog (i bestseler) prvenca iz 2011. godine – „Tigrova žena“. Autorka srpsko-američkog porekla pokazuje briljantnu virtuoznost i domišljatost pri upotrebi engleskog jezika, kojim uspeva da dočara i prebaci čitaoce u fantastičan period s kraja 19. veka, otvoreno koketirajući sa žanrom fantastike, gde dekadenciju dočarava opisima a duhovima pridodaje karakteristike činjeničnih pojava.
Ukoliko ste u mogućnosti, nađite nekog ko će vam je čitati naglas, po mogućstvu negde pod mesečinom.
Na svom sušom ispijenom imanju u Amargu, koji se nalazi na teritoriji Arizone, gazdarica domaćinstva, Nora Lark, očekuje povratak svog muža, Emeta, koji je zabrinjavajuće dugo u odsustvu, u potrazi za vodom koja im je očajnički potrebna. Njena starija dva sina, Dolan i Rob, takođe su otišli, u potrazi za svojim ocem očekujući da ga je zadesila neka nesreća.
Da li je Emetovo odsustvo nekako povezano sa podmuklim Merionom Krejsom, „lajmijevskim karpetbagerom“ i vlasnikom stoke, koji namerava da svoj uticaj i položaj prenese iz okruga Amargo u Eš River – što je proces koji će dovesti do razora svega što su porodica Lark i njihovi susedi mukotrpno gradili godinama?
Nora je praktična žena koja je očvrsla od života provedenog u pustinji, tvrdoglavo se suprotstavlja Krejsovom maltretiranju i nema strpljenja za maštarenja – ponajmanje za Džozi, Emetovu rođaku i pomoćnicu. Muškarci iz tog domaćinstva očarani su Džozi, samoproklamovanim medijumom koja kontaktira „druge žive“. Ona je sklona povremenim priviđenjima: tvrdi da je videla „zalutalog čoveka“ kako tumara obodima imanja i avetinjsku zver za koju se zaklinje da je ostavila tragove kopita u zemlji.
Nora može samo donekle trezveno da rasuđuje. Po njenoj logici stvari, ona skriva prisustvo duha svoje mrtve ćerke, Evelin, koja je još kao beba umrla od posledica vrućine koja je zadesila Arizonu, mada i dalje živi i raste u svom avetinjskom obliku. Sada, kao sedamnaestogodišnjakinja, Evelin je verna i nevidljiva saputnica svoje majke, nudeći joj savete i tumačenja koje samo Nora može da čuje.
Ona je razlog koji stoji iza Norinog odbijanja da pravi kompromise. Ukoliko Krejs istera svoje, a Larkovi stave sve na kocku, šta će se dogoditi sa Evelin? Da li će ostati zarobljena u svojoj grobnici, osuđena na usamljeničko lutanje po napuštenom imanju? Čak i da je Evelin samo plod Norine imaginacije, manifestacija majčinske krivice i žalosti – sa čime bi se Nora verovatno složila – takva pomisao je nepodnošljiva.
Isprepletana uporedo sa Norinom postoji i druga, naizgled nepovezana, priča o Luriju Matiju, imigrantu koji je još kao dete postao siroče i koji je sada odmetnik. Nalazeći se u bekstvu od lovaca na ucenjene glave, Luri neočekivano ukršta puteve sa Kamiljim korpusom američke vojske, ne previše poznatim delom američke istorije u kom je vojska, mada u kratkom periodu, koristila kamile u ratne svrhe. Lurija ova životinja očarava i on postaje kamilar, nastavljajući svoj put na najupadljivijoj životinji koja se može naći na jugozapadu Amerike. (Posle nekog vremena shvatate da Luri, zapravo, sve vreme svoju priču pripoveda voljenoj kamili – Bruk.)
„Unutrašnjost“ je knjiga kojoj se ne žuri da priču dovede kraju, lagano prikazujući fantazmagoričke predele Zapada. Proza puna opisa, često nepopustljiva, sa pasusima koje prosto gutate i osećate da sve to, što možda na momente deluje kao suvišno, zapravo postepeno vodi do kobne završnice.
Čak i cilj Lurijevog putešestvija saznajameo natenane, u pasusima koji su prava razonoda. Njega takođe opsedaju mrtvi, u vizijama koje su manje dvosmislene od Norinih ili Džozinih. Sve te vizije ga saleću tokom tumaranja po Zapadu – mrtvi i zaklani domoroci, žene, deca, Meksikanci i kolege razbojnici, svi do jednog zbunjeni, pogubljeni i povređeni.
„Nije onako hladan kao što bi se očekivalo, dodir mrtvih“, kaže Luri. „Koža ti zabridi kao ruka ili noga koja sanja. Ne prestravi te čudnovatost čulnih doživljaja – već njihov izostanak. On te rasturi.“
Ono što je očito je da roman „Unutrašnjost“ takođe rastura. Poslednje stranice romana Tee Obreht će svakako učiniti da zabridite od oduševljenja.
Autor: Barbara Vandenbro
Izvor: usatoday.com
Prevod: Aleksandra Branković
Ukoliko ste u mogućnosti, nađite nekog ko će vam je čitati naglas, po mogućstvu negde pod mesečinom.
Na svom sušom ispijenom imanju u Amargu, koji se nalazi na teritoriji Arizone, gazdarica domaćinstva, Nora Lark, očekuje povratak svog muža, Emeta, koji je zabrinjavajuće dugo u odsustvu, u potrazi za vodom koja im je očajnički potrebna. Njena starija dva sina, Dolan i Rob, takođe su otišli, u potrazi za svojim ocem očekujući da ga je zadesila neka nesreća.
Da li je Emetovo odsustvo nekako povezano sa podmuklim Merionom Krejsom, „lajmijevskim karpetbagerom“ i vlasnikom stoke, koji namerava da svoj uticaj i položaj prenese iz okruga Amargo u Eš River – što je proces koji će dovesti do razora svega što su porodica Lark i njihovi susedi mukotrpno gradili godinama?
Nora je praktična žena koja je očvrsla od života provedenog u pustinji, tvrdoglavo se suprotstavlja Krejsovom maltretiranju i nema strpljenja za maštarenja – ponajmanje za Džozi, Emetovu rođaku i pomoćnicu. Muškarci iz tog domaćinstva očarani su Džozi, samoproklamovanim medijumom koja kontaktira „druge žive“. Ona je sklona povremenim priviđenjima: tvrdi da je videla „zalutalog čoveka“ kako tumara obodima imanja i avetinjsku zver za koju se zaklinje da je ostavila tragove kopita u zemlji.
Nora može samo donekle trezveno da rasuđuje. Po njenoj logici stvari, ona skriva prisustvo duha svoje mrtve ćerke, Evelin, koja je još kao beba umrla od posledica vrućine koja je zadesila Arizonu, mada i dalje živi i raste u svom avetinjskom obliku. Sada, kao sedamnaestogodišnjakinja, Evelin je verna i nevidljiva saputnica svoje majke, nudeći joj savete i tumačenja koje samo Nora može da čuje.
Ona je razlog koji stoji iza Norinog odbijanja da pravi kompromise. Ukoliko Krejs istera svoje, a Larkovi stave sve na kocku, šta će se dogoditi sa Evelin? Da li će ostati zarobljena u svojoj grobnici, osuđena na usamljeničko lutanje po napuštenom imanju? Čak i da je Evelin samo plod Norine imaginacije, manifestacija majčinske krivice i žalosti – sa čime bi se Nora verovatno složila – takva pomisao je nepodnošljiva.
Isprepletana uporedo sa Norinom postoji i druga, naizgled nepovezana, priča o Luriju Matiju, imigrantu koji je još kao dete postao siroče i koji je sada odmetnik. Nalazeći se u bekstvu od lovaca na ucenjene glave, Luri neočekivano ukršta puteve sa Kamiljim korpusom američke vojske, ne previše poznatim delom američke istorije u kom je vojska, mada u kratkom periodu, koristila kamile u ratne svrhe. Lurija ova životinja očarava i on postaje kamilar, nastavljajući svoj put na najupadljivijoj životinji koja se može naći na jugozapadu Amerike. (Posle nekog vremena shvatate da Luri, zapravo, sve vreme svoju priču pripoveda voljenoj kamili – Bruk.)
„Unutrašnjost“ je knjiga kojoj se ne žuri da priču dovede kraju, lagano prikazujući fantazmagoričke predele Zapada. Proza puna opisa, često nepopustljiva, sa pasusima koje prosto gutate i osećate da sve to, što možda na momente deluje kao suvišno, zapravo postepeno vodi do kobne završnice.
Čak i cilj Lurijevog putešestvija saznajameo natenane, u pasusima koji su prava razonoda. Njega takođe opsedaju mrtvi, u vizijama koje su manje dvosmislene od Norinih ili Džozinih. Sve te vizije ga saleću tokom tumaranja po Zapadu – mrtvi i zaklani domoroci, žene, deca, Meksikanci i kolege razbojnici, svi do jednog zbunjeni, pogubljeni i povređeni.
„Nije onako hladan kao što bi se očekivalo, dodir mrtvih“, kaže Luri. „Koža ti zabridi kao ruka ili noga koja sanja. Ne prestravi te čudnovatost čulnih doživljaja – već njihov izostanak. On te rasturi.“
Ono što je očito je da roman „Unutrašnjost“ takođe rastura. Poslednje stranice romana Tee Obreht će svakako učiniti da zabridite od oduševljenja.
Autor: Barbara Vandenbro
Izvor: usatoday.com
Prevod: Aleksandra Branković
