U „Metropolisu“, Ben Vilson ilustruje privlačnost „najvećeg izuma čovečanstva“
Velika se prašina digla zbog navodnog Kovidom izazvanog iseljavanja stanovništva iz najrazvijenijih svetskih gradova. Istraživanje sprovedeno prošle godine u avgustu pokazalo je da svaki sedmi stanovnik Londona razmišlja da zauvek napusti grad. A zašto i ne bi? Virus je, na kraju krajeva, proizvod gradskog života: nastao je u pijačnoj gužvi, kreće se kroz gužvu i najbrže se razmnožava na mestima gde je stanovništvo primorano da se nagura u male i prenaseljene stambene četvrti, javni transport i poslovne zgrade.
Iako je Crna smrt ispraznila evropske gradove u 14. i 17. veku, tada su ljudi morali da se vrate: nije bilo aplikacija koje su omogućavale rad od kuće. Sada kada je rad sa udaljenosti nova normalnost, mnoga gradska deca će moći da rade poslove koje su uvek radili, a da pri tome žive zdravim seoskim životom bez virusa, i da ne plaćaju danak zbog primoranosti da svakodnevno putuju na posao.
Ali Ben Vilson se ne slaže. U „Metropolisu“, autor elokventno ilustruje privlačnost i blagodeti gradskog života. Statistički podaci u uvodnom delu knjige lepo to sažimaju: „Danas je gradska populacija u svetu povećana za skoro 200.000 ljudi. Isto će biti i sutra, kao i prekosutra, kao i u budućnosti.“ Čak i ako ljudi zaposleni u neproizvodnom sektoru u Londonu i drugim metropolama spakuju laptopove i društveni uspon zamene društvenom distancom, plima ipak ide u suprotnom smeru. Do 2050, dve trećine nas će živeti u gradu.
U zavisnosti od vašeg ličnog iskustva sa gradovima, ovo vam može zvučati kao užasavajuće proročanstvo.
Čak i u najutopističnijim vizijama, izgleda nam da su gradovi obeleženi ljudskom patnjom: u filmu Frica Langa istog naslova kao Vilsonova knjiga, futurističku panoramu grada napaja molohovska mašinerija ispod njega, koja proždire radnike koji na njoj rade. Gradovi se posmatraju sa podozrenjem, kao domovi „kosmopolita bez korena“ i „metropolske elite“, koji nisu sposobni da razumeju „pravi svet“ izvan kružnog puta.
„Metropolis“ je jezgrovit i fascinantan protivotrov za takve negativne stavove. Iako Vilson naširoko govori o mračnim stranama gradskog života tokom istorije, njegova knjiga eksplicitno naziva grad „najvećim izumom čovečanstva“.
Prateći evoluciju grada, kao ideje i stvarnosti, od osnivanja mesopotamijskog Uruka oko 4000 godina pre nove ere, pa do danas, Vilson zagovara tezu da je gradski život oduvek bio ključni katalizator ideja i inovacija koje su čovečanstvo učinile ovim što je ono danas. Iako je do 1800, „ne više od 3 do 5 procenata globalnog stanovništva živelo u većim urbanim oblastima“, piše on, gradovi su „inkubatori istorije“, u kojima se pisala, a i dalje se piše, sudbina čovečanstva.
Vilson izlaže svoje stavove na lagan i jasan način, tako što se fokusira na jedan ili dva grada po poglavlju, da bi ilustrovao stadijume razvoja urbanizma. Tako Atina i Aleksandrija ilustruju osvit kosmopolitizma; Rim, imperijalizma; Lisabon, Malaka i Tenočtitlan, postkolumbovsko doba globalizma; i tako dalje, preko 1940. i tragičnog mesta Varšave u analima urbanog uništavanja, do užurbanih mega gradova sveta u razvoju. Spisak gradova je zaista globalan i na njemu se mnogo pažnje posvećuje imenima koja su najmanje poznata čitaocima na zapadu: Kolam, u središtu pomorskih puteva svile; Palembang u Sumatri, u centru konfederacijskog grada-države koji je dominirao u trgovini između Bliskog i Dalekog istoka.
Kao svaki grad koji nešto vredi, „Metropolis“ je prepun lokalnog kolorita; a ono što istorijskoj formi daje pravu aromu su devijacije koje su u njoj dozvoljene. Na primer, Rim nam daje izgovor da govorimo o kupanju tokom istorije; Bagdad je dobra prilika da se nabroje jela od kojih ide voda na usta i koja su golicala nepca gradskog življa.
Knjiga vam objašnjava zašto smo se uopšte opredelili za gradove i zašto, bez obzira na sumorno sivilo, sumnjam da ćemo ih se odreći u skorije vreme.
Autor: Tim Smit-Leng
Izvor: fridaymagazine.ae
Prevod: Borivoje Dožudić
