U ime novca, taštine i strasti: „Izgubljene iluzije“, studija iskušenja
Roman „Izgubljene iluzije“ (Illusions perdues, 1837–1843) predstavlja više nego moguće najkompleksniji i najsveobuhvatniji deo Balzakove grandiozne „Ljudske komedije“. Ovakav opis zavređuje već činjenicom da su njime ravnopravno obuhvaćeni grad i provincija, plemstvo i radnici, novinarstvo i boemija, pravnička struka, štampari i izdavaštvo. Suvišno je posebno naglašavati aktuelnost iznetih zapažanja povodom prirode svakog od prisutnih društvenih miljea. Iluzije iz naslova, koje se tokom dramatičnih događaja jedna po jedna brutalno ruše, pripadaju nekolicini ličnosti i protežu se na više planova. U fokusu je, ipak, pretežno linija radnje koja se tiče ambicioznog mladića, tzv. ariviste, došljaka. Lisjen Šardon teži prestoničkoj slavi pesnika, oslanjajući se na urođena preimućstva i bezuslovnu podršku ljudi koji ga vole. Međutim, njegovi aduti će, upravo zbog preterane savitljivosti volje i zavisnosti od potpore, biti dvosekli mač koji lako i brzo preseca niti o kojima se labavo drže Lisjenove nade.
Balzakov Lisjen je tipičan primer prezaštićenog i time prilično onesposobljenog ariviste. Na početku „Izgubljenih iluzija“ ima dvadeset jednu godinu i, za ono vreme, već kasni sa profesionalnim opredeljivanjem. Sin je bivšeg vojnog lekara, kasnije apotekara u provinciji, školovanog i nadarenog za hemiju. Gospodin Šardon je izgubio mnogo vremena i sredstava, naposletku i sam život, tragajući za lekom protiv podagre koji mu je, kako je do kraja verovao, mogao doneti bogatstvo. Nadajući se uspehu, svoju decu (pored Lisjena, tu je Eva) vaspitava i obrazuje daleko iznad društvenog statusa, što mu je poslednje dane ispunilo očajanjem. Supruga je, takođe, plemenitog roda, poslednji potomak porodice de Ribampre, spašena od giljotine upravo zalaganjem budućeg životnog saputnika. Kasnije, ostavši udovica, biva primorana da proda apoteku i okrene se pozivu babice, dok kći radi kao pralja, nikada se ne žaleći na sudbinu. Usmeravajući sve nade i zalaganja na sina i brata, držale su ga u priličnoj neosvešćenosti, pa tako Lisjen, za razliku od Eve, nikada nije zaista shvatio da je čitavo nasledstvo kojim raspolažu – izvanredna lepota njihove majke, tako često koban dar kad ga prati beda, samo po sebi nedovoljno bez dodatnog truda. Najbliži mu olakšavaju produženu adolescenciju, umesto pravovremenog suočavanja sa realnošću.
Portretom ovog junaka označen je ulazak u novu etapu razvoja, bolje reći – razaranja lika energičnog ariviste čija ambicija nema granica, niti poznaje prepreke. Jedan od glavnih razloga što ovaj mladić kod ljudi izaziva toliko naklonosti, svakako stalni adut kojim će se uspešno služiti u životnoj borbi, njegova je pojavnost. Od samog početka, pripovedni glas ga obasipa epitetima svojstvenim božanstvu koje se otelotvorilo. Remon Žiro upoređuje Lisjenov opis sa portretom Dorijana Greja, ističući kako su se u slučaju Balzakovog junaka karakter i plemićko poreklo udružili da njegovom licu podare smelost koja se nije slagala s njegovim izgledom, nežnim, skoro slabunjavim, ali punim ženske ljupkosti. Elementi feminiziranosti u izgledu mnogo puta kasnije naglašavani su iz više razloga, ponajpre kako bi potcrtali Lisjenovu nestalnu, povodljivu, a nasuprot tome sujetnu prirodu. Njegova pojava čini apsolutno požrtvovanje i podilaženje okoline više nego razumljivim, pa i opravdanim.
U svetu gde porodično ime otvara inače neprobojne dveri, Lisjen mora da se, uprkos posedovanju svih urođenih čari, zarad uspeha odrekne očevog i eliti nametne, a zatim i zvanično otkupi, gotovo ugašeno predačko prezime. Uprkos poreklu, on je dete siromaha. Za razliku od majke i sestre, s time se nije pomirio i postojeći društveni položaj doživljava kao nepravdu, jedinu prepreku da napreduje. Kada bude izašao na glas kao pesnik iz provincije, što vodi predstavljanju prema standardima malog mesta „ekscentričnoj“ gospođi De Baržeton, plemkinji srednjih godina i jednake želje za nečim uzbudljivijim, njegov život počinje da se menja. Klasne razlike postaju još upadljivije i izazovnije, na simboličkom nivou briljantno izražene kroz prostornu perspektivu. Naime, da bi stigao do salona žene koju, očaran njenom otmenošću i načitanošću, veruje da voli, romantični Lisjen se iz donjeg grada (gde stanuje) penje u gornji (stari) deo. Prelazeći iz Umoa u Angulem, iz trgovačke u plemićku četvrt, svakodnevno prekoračuje granicu koja deli dva sveta. Stoga je ulazak apotekarevog sina u dom De Baržetonovih sam po sebi čitava mala revolucija i dešava se posredovanjem direktora liceja. Preporuka zaslužena ličnim intelektualnim potencijalima i kompetencijama svrstava ga među junake poput Stendalovog Žilijena Sorela, koji dobijaju priliku da iskorače iz gotovo nemogućih uslova, povezujući dva međusobno isključujuća sveta.
Čitav roman obeležava alterniranje prezimena Šardon/De Ribampre, kao dve mogućnosti Lisjenovog fluidnog, nestalnog karaktera. Simbolika više puta naglašenog femininog elementa posebno je snažna u junakovom opsesivnom nastojanju da legitimizuje plemićko porodično ime i dostigne njime podrazumevani rang. Naime, aristokratska strana kojoj Lisjen teži, baš kao i lepota, dolaze upravo od majke. Lisjen će celoga života profitirati od žena ili u svojstvu ženski zaštićenog stvorenja. Kod njega nijedna strana nema prevlast dovoljno dugo, sve vizije ga zaokupljaju podjednako intenzivno, ali privremeno: na jednoj se nalaze požrtvovanost sestre, najboljeg prijatelja Davida i majke, a na drugoj stid koji oseća pri svakom pogledu na očevo ime ispisano iznad vrata dućana, svima vidnog mesta. Pošto ga boli suprotnost između toga stana i svoje iznenadne sreće da bude priman u salonu angulemske nezvanične vladarke, Luiz de Baržeton, sobicu pod krovom slikovito zove pacovska rupa.
Za Balzakove junake, starija i bogatija ljubavnica je deo društvene nužnosti, procesa usavršavanja i uzdizanja. Mesta njihovog upoznavanja i razvijanja odnosa postaju saloni, kasnije pronalazeći paradoksalni produžetak u verovatno jedinom javnom prostoru koji se mogao smatrati za privatan: to je operska ili pozorišna loža. Iznajmljivana u godišnjoj pretplati, predstavljala je rekonstrukciju doma njenih vlasnika i pripadala zatvorenom, zaštićenom svetu, a biti pozvan u jedno od takvih obitavališta boginja, predstavlja početak ostvarenja ambicioznih snova mladih arivista iz provincije. Ipak, još pre toga valja pronaći Muzu koja će se držati na prihvatljivom odstojanju i tako hraniti posvećenikovo nadahnuće. Luiz de Baržeton se, preuzimajući na sebe ulogu pesnikove Laure ili Beatriče, namerno poigrava Lisjenovim strpljenjem, uveravajući ga kako mora da zasluži konkretniji izraz naklonosti. Samog junaka čekanje postepeno uvodi u potpuno rastrojstvo duha. Preokret dolazi pomalo inscenirano, imajući za posledicu lokalni skandal, dvoboj supruga sa klevetnikom i brzo povlačenje iz Angulema.
Luiz je, zapravo, dobrodošao svaki izgovor da napokon napusti provinciju i pređe u Pariz, pri čemu namerava da sa sobom povuče i Lisjena. Za njega, prestonica je kao Eldorado, polje ostvarenih snova na kome genijalnost i šarm, kako veruje, donose priželjkivani uspeh. Neće ga zaustaviti ni kratkotrajna griža savesti, taj poslednji uzdah plemenitog i čednog deteta zbog propuštanja sestrine udaje – za Luiz apsolutno nebitnog događaja. Lisjen se, zapravo, do kraja potpuno nekritički povodi za sugestijama bilo koje ličnosti sa strane, najčešće lutajući između međusobno suprotstavljenih Luize (na jednoj) i Eve i Davida (na drugoj strani). Oni mu ukazuju na dve staze kojima bi mogao da krene, oprečne mogućnosti kakve mu stoje na raspolaganju.
Prilično ironično naslovljena druga celina romana, „Veliki čovek iz provincije u Parizu“, pokazuje kako zanos para begunaca iščezava bez traga nakon što jedno drugo budu kritički odmerili na pozadini sirotinjskog hotela u predgrađu. Luiza se pokazuje ispranom i istrošenom, Lisjen je lep, ali ofucan od nemaštine, a prestonički sjaj svakog trenutka samo pojačava obostranu razočaranost. Za razliku od Ežena de Rastinjaka, Lisjen de Ribampre ne dolazi u Pariz radi studiranja – njegovo nezadovoljavajuće materijalno stanje ne dozvoljava pomisao na to – ali je, nasuprot prilikama, ipak prilično dobro školovan. Prioritet mu predstavlja slobodno pesničko usavršavanje, s obzirom na to da budućnost vidi upravo u stvaralačkim, umetničkim vodama, verujući kako je talenat dovoljan da obezbedi uspeh. To je drugo polje razočaranosti, na kome takođe uskoro ostaje napušten, primoran da se suoči sa realnošću poslovičnih „trulih kompromisa“.
I kada junak sam nije svestan psihološke, socijalne ili simboličke udvojenosti koja upravo zahvata njegovu ličnost, pripovedač je tu da ukaže na odvijanje promene. U beskrajnoj pariskoj noći, brzopotezno pišući prvi članak (prikaz upravo odgledane predstave), dajući Lustou materijal za osvetnički satiričan tekst o slučaju Lujze i barona Šatlea (u nastavku poznatih kao Saraga i Čaplja) i završavajući pijan, kao ljubavnik bulevarske glumice i kurtizane: Lisjen je jednom nogom zagazio u Koralijinu postelju, a drugom u novinarski lepak za kojim je toliko trčao ne mogavši da prione za nj. Sa zadovoljstvom bivajući vrbovan, ne uviđa razliku između Lustoovog i D’Artezovog prijateljstva, po naravi sklon da se odluči za kraći i lagodniji put. Tako postaje žrtva više sitnijih „demona nižeg reda“, koji pod maskom zainteresovanih prijatelja i empatičnih vodiča jedva čekaju da steknu dominaciju nad neiskusnim pridošlicama u prestoničku džunglu. Njegov etičko-ideološki prtljag im služi kao odskočna daska, a nesnalaženje i osetljivost kao jasni pokazatelji da su pronašli savršenog žrtvenog jarca, kada za to bude došlo vreme.
Na samom kraju „Izgubljenih iluzija“, uoči sudbonosnog susreta sa „demonom“, junak u oproštajnom pismu sestri priznaje da je pogrešio odbacujući gospođu De Baržeton zbog Koralije, svestan kako su David i Eva bili odlični mentori, međutim, suviše popustljivi prema njegovim manama. Prilično jasno se nazire potreba za pojavom poput Karlosa Herere kao junakove dominantnije dopune. I pre izrečene ponude, Lisjen je spreman da podlegne (za obojicu drugom po redu) procesu iskušavanja. Votren, sada u novoj inkarnaciji zaogrnutoj svešteničkim ruhom, ponavlja gotovo u reč istovetne savete kakvi su prethodno (u romanu „Čiča Gorio“) davani Rastinjaku: ukoliko bi samo nakratko zažmurio pred sumnjivim sredstvima, obogativši se i zakonitim putem postajući markiz De Ribampre, dopustiće sebi i raskoš časnosti. Dok se to ne dogodi, svaki postupak opravdava grandioznost cilja.
Lažni sveštenik junaku nudi pomoć pri uzdizanju na pariskom društvenom nebu, pri čemu bi sam delao kao pokrovitelj iz senke, uz mogućnost štićenika da se, kada i ukoliko mu „ugovor“ dosadi, vrati izvršenju prvobitne namere samoubistva. Do tada, obećava ulaganje svih snaga u predstojeći trijumf. Iako se sve vreme pita o istinskim porivima u pozadini ponuđenog milosrđa, Lisjen ne odlazi dalje, ni dublje od najočiglednijeg objašnjenja: Španci su velikodušni! Kao i ranije sa Rastinjakom, Votren/Herera ima savršeno razrađen sistem hvatanja ulova u mrežu. Čak i spoljašnje okolnosti razgovora vrše uticaj na tok ubeđivanja, pa pred prizorom ponuđenog novca u zlatu junak brzo i gotovo nestrpljivo kapitulira: „Oče, ja sam vaš!“, reče Lisjen, zasenjen tim zlatnim talasom. Talasi vode, koje je upravo izbegao, zamenjeni su drugom opasnošću, čije se tamno dno još uvek ne nazire...
Napomena: Tekst je izdvojen iz doktorske disertacije pod naslovom „Psihološki portret ariviste u francuskom (XIX vek) i srpskom romanu (s kraja XIX i početkom XX veka)“, odbranjene 2021. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Autor: Isidora Đolović
Balzakov Lisjen je tipičan primer prezaštićenog i time prilično onesposobljenog ariviste. Na početku „Izgubljenih iluzija“ ima dvadeset jednu godinu i, za ono vreme, već kasni sa profesionalnim opredeljivanjem. Sin je bivšeg vojnog lekara, kasnije apotekara u provinciji, školovanog i nadarenog za hemiju. Gospodin Šardon je izgubio mnogo vremena i sredstava, naposletku i sam život, tragajući za lekom protiv podagre koji mu je, kako je do kraja verovao, mogao doneti bogatstvo. Nadajući se uspehu, svoju decu (pored Lisjena, tu je Eva) vaspitava i obrazuje daleko iznad društvenog statusa, što mu je poslednje dane ispunilo očajanjem. Supruga je, takođe, plemenitog roda, poslednji potomak porodice de Ribampre, spašena od giljotine upravo zalaganjem budućeg životnog saputnika. Kasnije, ostavši udovica, biva primorana da proda apoteku i okrene se pozivu babice, dok kći radi kao pralja, nikada se ne žaleći na sudbinu. Usmeravajući sve nade i zalaganja na sina i brata, držale su ga u priličnoj neosvešćenosti, pa tako Lisjen, za razliku od Eve, nikada nije zaista shvatio da je čitavo nasledstvo kojim raspolažu – izvanredna lepota njihove majke, tako često koban dar kad ga prati beda, samo po sebi nedovoljno bez dodatnog truda. Najbliži mu olakšavaju produženu adolescenciju, umesto pravovremenog suočavanja sa realnošću.
Portretom ovog junaka označen je ulazak u novu etapu razvoja, bolje reći – razaranja lika energičnog ariviste čija ambicija nema granica, niti poznaje prepreke. Jedan od glavnih razloga što ovaj mladić kod ljudi izaziva toliko naklonosti, svakako stalni adut kojim će se uspešno služiti u životnoj borbi, njegova je pojavnost. Od samog početka, pripovedni glas ga obasipa epitetima svojstvenim božanstvu koje se otelotvorilo. Remon Žiro upoređuje Lisjenov opis sa portretom Dorijana Greja, ističući kako su se u slučaju Balzakovog junaka karakter i plemićko poreklo udružili da njegovom licu podare smelost koja se nije slagala s njegovim izgledom, nežnim, skoro slabunjavim, ali punim ženske ljupkosti. Elementi feminiziranosti u izgledu mnogo puta kasnije naglašavani su iz više razloga, ponajpre kako bi potcrtali Lisjenovu nestalnu, povodljivu, a nasuprot tome sujetnu prirodu. Njegova pojava čini apsolutno požrtvovanje i podilaženje okoline više nego razumljivim, pa i opravdanim.
U svetu gde porodično ime otvara inače neprobojne dveri, Lisjen mora da se, uprkos posedovanju svih urođenih čari, zarad uspeha odrekne očevog i eliti nametne, a zatim i zvanično otkupi, gotovo ugašeno predačko prezime. Uprkos poreklu, on je dete siromaha. Za razliku od majke i sestre, s time se nije pomirio i postojeći društveni položaj doživljava kao nepravdu, jedinu prepreku da napreduje. Kada bude izašao na glas kao pesnik iz provincije, što vodi predstavljanju prema standardima malog mesta „ekscentričnoj“ gospođi De Baržeton, plemkinji srednjih godina i jednake želje za nečim uzbudljivijim, njegov život počinje da se menja. Klasne razlike postaju još upadljivije i izazovnije, na simboličkom nivou briljantno izražene kroz prostornu perspektivu. Naime, da bi stigao do salona žene koju, očaran njenom otmenošću i načitanošću, veruje da voli, romantični Lisjen se iz donjeg grada (gde stanuje) penje u gornji (stari) deo. Prelazeći iz Umoa u Angulem, iz trgovačke u plemićku četvrt, svakodnevno prekoračuje granicu koja deli dva sveta. Stoga je ulazak apotekarevog sina u dom De Baržetonovih sam po sebi čitava mala revolucija i dešava se posredovanjem direktora liceja. Preporuka zaslužena ličnim intelektualnim potencijalima i kompetencijama svrstava ga među junake poput Stendalovog Žilijena Sorela, koji dobijaju priliku da iskorače iz gotovo nemogućih uslova, povezujući dva međusobno isključujuća sveta.
Čitav roman obeležava alterniranje prezimena Šardon/De Ribampre, kao dve mogućnosti Lisjenovog fluidnog, nestalnog karaktera. Simbolika više puta naglašenog femininog elementa posebno je snažna u junakovom opsesivnom nastojanju da legitimizuje plemićko porodično ime i dostigne njime podrazumevani rang. Naime, aristokratska strana kojoj Lisjen teži, baš kao i lepota, dolaze upravo od majke. Lisjen će celoga života profitirati od žena ili u svojstvu ženski zaštićenog stvorenja. Kod njega nijedna strana nema prevlast dovoljno dugo, sve vizije ga zaokupljaju podjednako intenzivno, ali privremeno: na jednoj se nalaze požrtvovanost sestre, najboljeg prijatelja Davida i majke, a na drugoj stid koji oseća pri svakom pogledu na očevo ime ispisano iznad vrata dućana, svima vidnog mesta. Pošto ga boli suprotnost između toga stana i svoje iznenadne sreće da bude priman u salonu angulemske nezvanične vladarke, Luiz de Baržeton, sobicu pod krovom slikovito zove pacovska rupa.
Za Balzakove junake, starija i bogatija ljubavnica je deo društvene nužnosti, procesa usavršavanja i uzdizanja. Mesta njihovog upoznavanja i razvijanja odnosa postaju saloni, kasnije pronalazeći paradoksalni produžetak u verovatno jedinom javnom prostoru koji se mogao smatrati za privatan: to je operska ili pozorišna loža. Iznajmljivana u godišnjoj pretplati, predstavljala je rekonstrukciju doma njenih vlasnika i pripadala zatvorenom, zaštićenom svetu, a biti pozvan u jedno od takvih obitavališta boginja, predstavlja početak ostvarenja ambicioznih snova mladih arivista iz provincije. Ipak, još pre toga valja pronaći Muzu koja će se držati na prihvatljivom odstojanju i tako hraniti posvećenikovo nadahnuće. Luiz de Baržeton se, preuzimajući na sebe ulogu pesnikove Laure ili Beatriče, namerno poigrava Lisjenovim strpljenjem, uveravajući ga kako mora da zasluži konkretniji izraz naklonosti. Samog junaka čekanje postepeno uvodi u potpuno rastrojstvo duha. Preokret dolazi pomalo inscenirano, imajući za posledicu lokalni skandal, dvoboj supruga sa klevetnikom i brzo povlačenje iz Angulema.
Luiz je, zapravo, dobrodošao svaki izgovor da napokon napusti provinciju i pređe u Pariz, pri čemu namerava da sa sobom povuče i Lisjena. Za njega, prestonica je kao Eldorado, polje ostvarenih snova na kome genijalnost i šarm, kako veruje, donose priželjkivani uspeh. Neće ga zaustaviti ni kratkotrajna griža savesti, taj poslednji uzdah plemenitog i čednog deteta zbog propuštanja sestrine udaje – za Luiz apsolutno nebitnog događaja. Lisjen se, zapravo, do kraja potpuno nekritički povodi za sugestijama bilo koje ličnosti sa strane, najčešće lutajući između međusobno suprotstavljenih Luize (na jednoj) i Eve i Davida (na drugoj strani). Oni mu ukazuju na dve staze kojima bi mogao da krene, oprečne mogućnosti kakve mu stoje na raspolaganju.
Prilično ironično naslovljena druga celina romana, „Veliki čovek iz provincije u Parizu“, pokazuje kako zanos para begunaca iščezava bez traga nakon što jedno drugo budu kritički odmerili na pozadini sirotinjskog hotela u predgrađu. Luiza se pokazuje ispranom i istrošenom, Lisjen je lep, ali ofucan od nemaštine, a prestonički sjaj svakog trenutka samo pojačava obostranu razočaranost. Za razliku od Ežena de Rastinjaka, Lisjen de Ribampre ne dolazi u Pariz radi studiranja – njegovo nezadovoljavajuće materijalno stanje ne dozvoljava pomisao na to – ali je, nasuprot prilikama, ipak prilično dobro školovan. Prioritet mu predstavlja slobodno pesničko usavršavanje, s obzirom na to da budućnost vidi upravo u stvaralačkim, umetničkim vodama, verujući kako je talenat dovoljan da obezbedi uspeh. To je drugo polje razočaranosti, na kome takođe uskoro ostaje napušten, primoran da se suoči sa realnošću poslovičnih „trulih kompromisa“.
I kada junak sam nije svestan psihološke, socijalne ili simboličke udvojenosti koja upravo zahvata njegovu ličnost, pripovedač je tu da ukaže na odvijanje promene. U beskrajnoj pariskoj noći, brzopotezno pišući prvi članak (prikaz upravo odgledane predstave), dajući Lustou materijal za osvetnički satiričan tekst o slučaju Lujze i barona Šatlea (u nastavku poznatih kao Saraga i Čaplja) i završavajući pijan, kao ljubavnik bulevarske glumice i kurtizane: Lisjen je jednom nogom zagazio u Koralijinu postelju, a drugom u novinarski lepak za kojim je toliko trčao ne mogavši da prione za nj. Sa zadovoljstvom bivajući vrbovan, ne uviđa razliku između Lustoovog i D’Artezovog prijateljstva, po naravi sklon da se odluči za kraći i lagodniji put. Tako postaje žrtva više sitnijih „demona nižeg reda“, koji pod maskom zainteresovanih prijatelja i empatičnih vodiča jedva čekaju da steknu dominaciju nad neiskusnim pridošlicama u prestoničku džunglu. Njegov etičko-ideološki prtljag im služi kao odskočna daska, a nesnalaženje i osetljivost kao jasni pokazatelji da su pronašli savršenog žrtvenog jarca, kada za to bude došlo vreme.
Na samom kraju „Izgubljenih iluzija“, uoči sudbonosnog susreta sa „demonom“, junak u oproštajnom pismu sestri priznaje da je pogrešio odbacujući gospođu De Baržeton zbog Koralije, svestan kako su David i Eva bili odlični mentori, međutim, suviše popustljivi prema njegovim manama. Prilično jasno se nazire potreba za pojavom poput Karlosa Herere kao junakove dominantnije dopune. I pre izrečene ponude, Lisjen je spreman da podlegne (za obojicu drugom po redu) procesu iskušavanja. Votren, sada u novoj inkarnaciji zaogrnutoj svešteničkim ruhom, ponavlja gotovo u reč istovetne savete kakvi su prethodno (u romanu „Čiča Gorio“) davani Rastinjaku: ukoliko bi samo nakratko zažmurio pred sumnjivim sredstvima, obogativši se i zakonitim putem postajući markiz De Ribampre, dopustiće sebi i raskoš časnosti. Dok se to ne dogodi, svaki postupak opravdava grandioznost cilja.
Lažni sveštenik junaku nudi pomoć pri uzdizanju na pariskom društvenom nebu, pri čemu bi sam delao kao pokrovitelj iz senke, uz mogućnost štićenika da se, kada i ukoliko mu „ugovor“ dosadi, vrati izvršenju prvobitne namere samoubistva. Do tada, obećava ulaganje svih snaga u predstojeći trijumf. Iako se sve vreme pita o istinskim porivima u pozadini ponuđenog milosrđa, Lisjen ne odlazi dalje, ni dublje od najočiglednijeg objašnjenja: Španci su velikodušni! Kao i ranije sa Rastinjakom, Votren/Herera ima savršeno razrađen sistem hvatanja ulova u mrežu. Čak i spoljašnje okolnosti razgovora vrše uticaj na tok ubeđivanja, pa pred prizorom ponuđenog novca u zlatu junak brzo i gotovo nestrpljivo kapitulira: „Oče, ja sam vaš!“, reče Lisjen, zasenjen tim zlatnim talasom. Talasi vode, koje je upravo izbegao, zamenjeni su drugom opasnošću, čije se tamno dno još uvek ne nazire...
Napomena: Tekst je izdvojen iz doktorske disertacije pod naslovom „Psihološki portret ariviste u francuskom (XIX vek) i srpskom romanu (s kraja XIX i početkom XX veka)“, odbranjene 2021. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Autor: Isidora Đolović
