Romani Roberta Herisa se često bave zamršenim delatnostima moćnih ljudi i institucija, čemu najbolje svedoče „Otadžbina“ i „Duh“. Njega takođe privlače takvi ljudi i institucije: kada su ga 2018. upitali o nastavku saradnje sa Romanom Polanskim, Heris je rekao da neće promeniti mišljenje samo zato što se promenio trend (misleći na pokret #MeToo) – navodeći da je Polanski osvojio Oskara i dobio gromoglasan aplauz u Los Anđelesu, kao da moći Holivuda i zvezda mogu da daju pomilovanje. Mislio on to ili ne, Herisova nova knjiga se bavi pitanjima moći institucija, licemerja i moralnih izbora pojedinaca, ali u sasvim različitom dobu u kome je percepcija izmenjena.

„Drugi san“ je prijatno štivo mešovitih žanrova koje s početka deluje kao istorijska fikcija. Mladi sveštenik Kristofer Ferfaks jaše u selo Adikot Sent Džordž sa jednostavnim ciljem: treba da obavi pogreb za nedavno preminulog seoskog oca Lejsija. Međutim, ubrzo dolazi do preokreta kada Ferfaks sa blagim gađenjem pregleda vitrinu punu prastarih relikvija, među kojima su pera za pisanje, predmeti od stakla, spomen-pločica posvećena nekom kraljevskom venčanju, svežanj plastičnih slamki i ponos i dika čitave te zbirke: jedna od sprava kojom su se drevni ljudi služili da bi komunicirali, na čijoj se poleđini nalazi vrhunski simbol hibrisa i bogohuljenja drevnih predaka – jabuka sa koje je odgrizen jedan zalogaj.

Možda je 1468. godina, ali ne u prošlosti – Ferfaks zapravo živi u budućnosti, gde se uglavnom veruje da se Sudnji dan odigrao prema Novom zavetu, da se Hrist vratio i ponovo spasao čovečanstvo. Crkva – politička i verska organizacija buduće Engleske, usko povezana sa monarhijom i naizgled daleko važnija od nje – počela je nanovo da računa godine posle Apokalipse, počevši od broja Zveri, 666.

Što više Ferfaks saznaje o preminulom svešteniku, postaje mu sve neprijatnije. Izgleda da je otac Lejsi sakupljao relikvije koje su proteklih decenija postale nezakonite. Osim plastičnih koještarija i beskorisne elektronike, otac Lejsi je posedovao biblioteku punu nezakonitih knjiga koje su iznosile pretpostavke o tome da su drevni ljudi obožavali nauku i zaboravili Boga, čime su izazvali sopstvenu propast.

Ali Ferfaks je pametan: „Bio je on praktičan momak, nesklon fanatizmu kome su se podavali neki drugi mlađi sveštenici, umršenih kosa i brada, pomamnih očiju, koji su umeli da nanjuše bogohuljenje kao lovački pas tartufe. Dobio je uputstva da postupa hitro i s taktom, te bi mu najmudrije bilo da nastavi kao što je i nameravao, praveći se da uopšte ništa ne zna.“ Naravno, da bismo dobili roman, on iz znatiželje prelista knjige, a one ga neodoljivo privuku i promene mu život. Ferfaks započinje potragu za znanjem, udružujući se sa lokalnom udovicom i biznismenom, kao i sa dvojicom stručnjaka čudnih sklonosti, ali više od toga nećemo otkrivati.

Očigledno, mi smo drevni ljudi, a ideja romana je možda izmišljena, ali Heris se ne oslanja previše na aluzije o našoj sadašnjosti. Umesto toga, Ferfaks promenom verovanja o prošlosti menja svoju sadašnjost, a Heris nam postavlja suptilnije pitanje, koje je i strašno upozorenje i donekle okolnost koja sadrži nadu. Tehnologija se dramatično unazadila, duže se putuje, povećana je smrtnost beba, a životni vek je kraći u budućnosti gde Engleska neprestano vodi bedni rat sa udaljenim Kalifatom (što znači da je vera postala vodeći princip i središte moći i na drugim mestima). Ali život nije stao, a ljudi i dalje poseduju nadu, radost i utehu.

Adikot Sent Džordž – selo koje je postojalo pre Sudnjeg dana, a koje je ponovo naseljeno i postoji oko 800 godina u budućnosti – na neki način postaje savest romana, rastrzana između crkve željne moći i laika željnih znanja. Naposletku, njegovi stanovnici ne brinu toliko što im je pokojni sveštenik bio pomalo jeretičan i što po razbacanoj okolini postoji potencijalno naučno blago, već žele da budu bezbedni, siti i živi dokle god mogu.

Autor: Ilana Masad
Izvor: npr.org
Prevod: Đorđe Radusin