„Tronoški rodoslov“ Selimiru Raduloviću
Književna nagrada „Tronoški rodoslov“, koju dodeljuju Podrinjski kulturni klub i Eparhija šabačka, ove godine pripala je Selimiru Raduloviću za celokupni književni opus.
Obrazlažući svoju odluku, žiri – u kojem su radili Zoran Bognar, Slobodan Džagić i Milomir Đukanović – ističe da „Selimiru Raduloviću, kao jednom od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika, pripada posebno mesto u duhovnoj obnovi srpskog pesništva u kojoj se hrišćanska molitva znalački sjedinjuje sa velikim pesničkim nadahnućem. Pesme ovog plodonosnog stvaraoca uverljiv su putokaz u istraživanju božanskog i univerzalnog u nesavršenom ljudskom biću“.
Besedu dobitnika „Tronoškog rodoslova“ Selimira Radulovića prenosimo u celosti:
Draga braćo i sestre,
Svi prisutni, po dostojanstvu i činu,
Radosna je i puna časti prilika da, povodom uručenja nagrade „Tronoški rodoslov“, kažem nekoliko reči. Na početku, reč zahvalnosti žiriju (Milomir Đukanović, Zoran Bognar i Slobodan Šagić) koji je pokazao višak smisla za moje pesničko delo. Hvala svima vama koji ste nam se pridružili, večeras, kao ravnopravni sudeonici našeg malog sabranja. Pesnik koji veruje da pesništvo nasleđuje, prenosi i diversifikuje mit, a da je mit istina veća od same istine, veoma lako se suočava sa stranicama „Tronoškog rodoslova“. Ni samo rodoslov, ni samo istorija, ni predug, ni prekratak, on, i danas, nalazi put do srca čitalaca i upravlja njihovim osećanjima. Ovaj retorsko-istorijski sastav, nastao u Sremu, budući pokazuje izuzetno zanimanje za Srem i ljubav prema njemu, daje presek srpskog razvoja u obliku vladarskog rodoslova, od početaka srpskih, pa do konca srpske slobode. U njemu se ukršćuju (i prepliću) tri rukavca naše istorije – srednjovekovni, racionalistički i romantički. Iako je spis nastao u vremenu prosvećenosti, koje je obasjalo i srpske krajolike, za ovog skromnog besednika, njegova istinska vrednost je u uspostavljanju mere između narodne tradicije i pisanih izvora pri sastavljanju narodne istorije.
Draga braćo i sestre,
Pesma je, za mene, za pesnika koji svedoči (i živi) u trećem desetleću 21. veka, isto što i za pesnika-pesnika, koji je pevao da ono što traje zasnivaju pesnici, i da još živi Hristos, da je tu, da je prisutan. Ona nije samo delo umetnosti, već i iskonska funkcija čovekova. Ona je osnovni oblik, ako hoćete i izvor oblika, rečju, kolevka istorije, u kojoj se smenjuju magija slike, zvuka i ritma. U njoj se sve razdvojeno sastavilo, u heraklitovskom jednom i sve, u utisku da je jedinstveni, večni i plameni život sve. Klice znanja, koje traju u vremenu, pesnik, istinski pesnik, isteruje iz kremena kao blistave iskre. Nije bez razloga Rajner Marija Rilke, poslednji veliki pesnik hrišćanske civilizacije, zapazio da se, u jednoj Helderlinovoj pesmi, stih zaklapao kao sudbina.
Ja nisam čovek znanja. I verujem da je znanje, bez iskustva, doista, teologija lukavoga, neka vrsta mozga izvan glave. Stoga sam i zahvalan Ocu, našem, što od nas, slabih i nemoćnih, traži manje, a od snažnih i silnih više. Zemljom hodajući, a zemljom ne misleć i ne dišuć, u senci senke, Očeve, i naselja Njegovih, divnih, eterskih, slažem dane na dane, noći na noći. Jer , on je čokot, a mi loza, rodljiva! Kao u Svitku – da svetlimo u tami i da nas tama ne obuzima. Krilati Taršanin, koji je sabrao mudrost pre vekova skrivenu u Gospodu, svedočio je da je neophodno za najuzvišeniji smisao naći najuzvišenije reči. Ako sam, izgovarajući ovu prigodnu besedu, zasenčio tek jedno istinsko slovo, koje je registrovala vaša duša, u kojem se sabira trajno i neizmenjivo, iako sićušan, nedostojan i neuk, bez vrline i znanja, smatraću da nisam (prostirući pred vas blaga svoja) svedočio iz okova koji su me vukli nadole. Pesma i vera su jedina istinska istina savremenog sveta. I jedna i druga su uzvišeni događaji duhovnog reda – otkrovenje u duši i srcu. One su oganj koja gori, svetli i greje, uspostavljajući se, kao verodostojna mera, u mračnom, studenom i površnom smerdjakovskom svetu.
Ako nije ustao Hrist onda je prazna vera naša. Ako u pesmi, našoj, nema Hrista, onda je prazna pesma naša. Duša, naša, oseća tiho lahorenje, Hristovo, u svojim najdubljim dubinama, i jedino se u njemu susreće s Njim.
Nek živi naša vera u veru i u pesmu!
Na spasenje! Na mnogaja ljeta.
