Tri boje (pripovednog) glasa u romanu „Martin udio“
Završetak prošle godine obeležio je odjek emitovanja televizijske serije „Tvrđava“, praćen očekivano protivrečnim utiscima, kao što biva pri svakom suočavanju sa (relativno svežom) kolektivnom traumom. Dramski naboj i emociju istog vremena i područja nešto ranije postigla je Sanja Savić Milosavljević odlično prihvaćenim i uveliko nagrađivanim romanom „Martin udio“ – troglasjem ili triptihom koji se podjednako oslanja na usmenu tradiciju, tehniku stripa i kombinovanje tačaka gledišta kako bi se dobila celovita slika.
Zahvaljujući tome, „Martin udio“ predstavlja skladan kontinuitet korena i savremenosti. S razlogom poredeći junakinju iz naslova sa (modernom) PetrijomDragoslava Mihailovića, ne možemo prevideti mladu rođaku Ivanu, od koje pričanje zapravo počinje, ali ni treći glas, njenog otuđenog oca Dušana. Ivana je strip-crtač, školovanjem i svesnom odlukom odavno udaljena od rodnih Pala, a možda ponajviše ranim i ne baš miroljubivim razvodom roditelja. Njena distanciranost od porodice i porekla sve vreme je jasan signal potiskivanja bolnih istina o prošlosti, a pripadnost beogradskoj urbanoj kulturi prepletena sa tipičnim podstanarskim mukama slobodnog umetnika. Kada joj, naizgled niotkuda i od izdavača isprva odbačena, sine ideja za najnoviji strip, uzdrmana stvaralački koliko i egzistencijalno, uviđa da priču mora izroniti iz dubina sećanja – ne samo sopstvenih, kako zna i ume.
Za to je presudna figura babe-tetke Marte, krojačice iz Krajine čija je sudbina karakteristična za pripadnicu posleratne generacije, takođe prisilno zakopanih korena, a potom još nasilnije i tragičnije porušenih života u jugoslovenskom sistemu. Marta je žena sa sela, mada dobija priliku da upozna Sarajevo i Beč, ne previše zahtevna, zdravorazumski samosvesna, usled čega njena priča o gorem udelu koji je (shodno imenjakinji iz biblijske parabole) u životu izvukla i hrabro po(d)nela postaje osnovna vodilja Ivanine tročlane strukture dela u nastajanju. Iako se nigde ne opredeljuje za konkretan segment, u koncepciji semafora koju umetnica osmišlja može se zaključiti da je Martina zelena, pokretačka boja, ona žiška kucavica koju Ivana intuitivno prepoznaje u noćima kada joj se komešaju zamisli.
Druga, oklevajuća žuta, može se pripisati samoj Ivani; crvena bi onda preostala Dušanu, vozaču međugradskog autobusa, nekada mangupu i nevernom mužu, a odavno usamljenom čoveku koji svoju priču rado deli sa razgovorljivijim putnicima. Svako ovde izlaže svoj narativ, ne samo „ovlašćeni“ junaci – i to pre svega živim, emotivnim, ljudskim jezikom zaokruženih, punih, složenih ličnosti: Martin suprug Rajko, njegova sestra Milka, Dušanova bivša supruga Irena, čak i Ivanin ne toliko prisutni stanodavac. Svi imaju neodoljivu potrebu da (pro)govore, ma koliko bilo mučno i koštalo ih jedva izvojevanog, prividnog komfora. Potreba za suočavanjem (pre svega istorija Jasenovca, potom „Oluje“ i, posredno, opsade Sarajeva) neraskidivo je povezana sa porivom za pričom; ona je pravi, izaziva...
„Martin udio“ je i roman o samom stvaralaštvu, njegovom smislu i ishodima u kojima se često gubi suština ne bi li bile ispunjene određene agende. Ivana lucidno podvlači razliku između
projekta i umetničkog dela, opisujući ograničenja i osiromašenja koja izaziva svako „filtriranje“ ideje tokom oblikovnog procesa. Kroz njenu sudbinu, prikazana je borba za autentičnost u tuđem svetu i protiv nametnutih pravila. Pored toga, Martin doprinos priči – a kreativnu crtu poseduje i ona, već zanimanjem krojačice – nemerljiv je i usmeravajuć, primer izdržljivosti, prihvatanja ne kao čina kukavičluka, već proizvoda skupo stečene mudrosti. Dušanov lik, s druge strane, postepeno biva sve jače obojen empatijom, upravo onim tempom kojim njegova otuđena ćerka otkriva volju i neminovnost da mu oprosti.
Simboli i snovne vizije dolaze direktno sa tako važnih područja porekla, planina i šuma, folklornog i legendarnog. Teme i tabui potiču što iz istorijskog (partizani i četnici, izbeglištvo), što rodnog ili socijalnog, tabuima određenog korpusa (abortus, narodi i narodnosti, poreklo, religija i komunizam). Sve to predočeno je iz subjektivne, a ipak kolektivne vizure reprezentativnih, mada mnogo više zajedničkim nesrećama, združenih junaka.
Ima nešto u tom našem čovjeku, toliko sugestivno kada pripovijeda da prosto morate da mu vjerujete čak i kada vas ubjeđuje da je crno bijelo ili obratno.
Tragičkom ključu pripada tema prepoznavanja, još jedan pokazatelj prividne ili svesno birane udaljenosti srodnika usled previše teških zajedničkih iskustava. Pričanje i u tom slučaju predstavlja pokušaj povezivanja, ako ne uvek ljudi između sebe, onda barem niti rečene prošlosti, iz koje zatim, stvaralačkim dodirom preoblikovano, vaskrsava ono najtužnije, ali i najvrednije.
Naposletku, „Martin udio“ je i demonstracija veštine ostavljanja podsetnika na značaj – slušanja. Govoreći, ne samo da čuvamo ili prvi put na videlo iznosimo čitave svetove i postojanja: kroz pripovedanje se ispoljava životvorni, čovečanstvu svojstven, a čovečnosti usmeren princip. Kakvim god sredstvima ispovedanje-pripovedanje bilo izvedeno, u kojim god pravcima teklo, svojom neprekinutošču označava i našu izdržljivost.
Autor: Isidora Đolović
