Trejsi Ševalije o kreativnom procesu

Skoro dve decenije nakon „Devojke s bisernom minđušom“, novi roman Trejsi Ševalije „Jedna nit“ istražuje kako je izgledalo biti jedna od miliona „suvišnih žena“ u periodu između dva svetska rata. A da li se i danas mnoge od nas osećaju – suvišno? I zašto?

Ko je, u stvari, Vajolet Spidvel, glavna junakinja „Jedne niti“? I ko su bile „suvišne žene“?

Vajolet ima 38 godina i izgubila je verenika, kao i starijeg brata, u Prvom svetskom ratu. Zbog ogromnog broja poginulih vojnika, u međuratnom periodu u Velikoj Britaniji bilo je čak dva miliona više žena nego muškaraca. Novinari su ih nazvali „suvišne žene“. Mnoge od njih, poput Vajolet, nisu se udale – jednostavno nije bilo dovoljno muškaraca. Društvo je na neudate žene gledalo kao na građane drugog reda. Smatralo se da su same krive što nisu uspele da pronađu partnera. One nisu imale mnogo izbora ni kada je karijera u pitanju. Mogle su da budu medicinske sestre, učiteljice ili sekretarice, poput Vajolet. „Suvišne žene“ su živele sa svojim roditeljima i brinule o njima, jer njihove plate nisu bile dovoljno visoke da bi imale uslove da se osamostale. Vajolet je poželela da se oslobodi tog depresivnog, začaranog kruga te izgradi za sebe bolji život.

Smatrate li da i danas postoje žene koje bi mogle da se poistovete s terminom – „suvišne“?

Dok sam pisala knjigu, mislila sam da je situacija koju opisujem tipična za tridesete godine 20. veka, a da je danas drugačije. Ja sam udata, i nemam iskustvo života singl žene, ali neke od mojih prijateljica koje nemaju partnera skrenule su mi pažnju na to da se mnoge stvari opisane u knjizi i dalje nisu promenile.

Radnja romana se dešava u Vinčesterskoj katedrali. Kada pišete roman, da li prvo odredite lokaciju, istorijski period ili prvo zamislite glavnu junakinju?

Zavisi od knjige. Ponekad sve počne od lokacije. Ideju za svoj treći roman „Pali anđeli“ dobila sam dok sam šetala londonskim grobljem. Za roman „Izuzetna stvorenja“ prvo sam imala glavni lik. U Muzeju dinosaurusa na jugu Engleske pročitala sam tekst o Meri Aning, koja je prikupljala fosile. Njen život mi se učinio toliko zanimljiv da sam pomislila: „Moram da pišem o njoj“. Ponekad, inspiracija je slika – kao za „Devojku s bisernom minđušom“, a ona me je odvela u Delf, u 17. vek. Kada je u pitanju „Jedna nit“, pomislila sam kako bih volela da napišem roman o katedrali i želela sam da se dešava u Engleskoj. Odabrala sam Vinčestersku katedralu jer ima veoma zanimljivu prošlost. A onda, dok sam je obilazila, ugledala sam vezene jastučiće, one molitvene i one za horske klupe, i saznala da ih je izradila grupa volonterki tridesetih godina prošlog veka. „O tim ženama želim da pišem“, pomislila sam. Sada shvatam da su me privukli upravo jastučići jer su bili jedina stvar u katedrali koju su izradile žene, a ne muškarci.

Vajolet je, baš kao i većina nas, u potrazi za srećnijim životom. Šta je, za vas, sreća?

Sreća je sposobnost da živimo u trenutku, da ne brinemo previše o onome što se desilo ili što će se tek dogoditi. U tome nam može pomoći stvaranje, kreativni rad. Vajolet je to pronašla u vezu. I sama pripadam grupi žena koje zajedno šiju. Dok radimo, naravno, i razgovaramo, ali smo i potpuno posvećene stvaranju nečeg lepog, i to upravo u tom trenutku.

Da li već imate planove za sledeći roman?

Počela sam da radim na njemu. Dešavaće se u Veneciji i pratiće, tokom dugog perioda – od 15. do 21. veka, porodicu koja izrađuje venecijansko staklo.

#ŠTADAČITAM

Trejsi Ševalije preporučuje:

Olive, Again, Elizabet Straut

Dok čekamo na srpski prevod, pročitajte prvi roman o Oliv – „Oliv Kiteridž“, za koji je autorka Elizabet Straut dobila Pulicerovu nagradu.

„Svedočanstva“, Margaret Atvud (Laguna)

Šta se dešava više od petnaest godina nakon događaja opisanih u „Sluškinjinoj priči“, saznaćete u ovom romanu, nagrađenom Bukerovom nagradom za 2019.

„Tajne slavnih Srba“, Aleksandar Đuričić

Pročitajte neispričane priče o najznačajnijim srpskim umetnicima, ljudima koji su oblikovali vreme od 19. do 21. veka.

„Pohvale“, Rejčel Kask (Booka)

Autorka slavljena kao rodonačelnica „autofikcije“ (uz Karla Uvea) ovim romanom zaokružuje troknjižje „Obris – Tranzit – Pohvale“.

Razgovarala: Jasmina Ubiparip

Izvor: aprilsko izdanje magazina „Lepota i zdravlje“, koje je upravo u prodaji