Tragom romana „Moja ljubav Nikola Tesla“
Kada otvori korice knjige „Moja ljubav Nikola Tesla“ Ane Atanasković, čitalac zapravo kreće na svojevrsno književno putovanje. Zavirujući u stranice imaginarnog dnevnika Ketrin Mekmehon Džonson (memoarska proza kao književni postupak autorke), čitalac putuje ka Svetlosti (prema Tesli sve je svetlost; u jednom njenom zraku je sudbina naroda) brodom koji se zove Ljubav. Na tom uzbudljivom putovanju čitalac spoznaje sebe i prolazi kroz, samo njemu znanu, transformaciju, onu koju možda nikom neće saopštiti niti je sa nekim podeliti, ali koja će i te kako biti vidljiva. I upravo je to suština svake dobre knjige. Da nas obogati novim znanjem i iskustvom, da nam otvori nove vidike i približi neke nove svetove.
I pre nego što krene sa čitanjem samog romana, čitalac u posveti na početku knjige saznaje kada se i kako srpska književnica zapravo „zaljubila“ u Teslu:
„Posvećeno mom ocu Stanimiru Atanaskoviću, koji nas je napustio nekoliko meseci pre završetka ovog romana. Od njega sam nasledila interesovanje za naučno, nadnaučno, prirodno i natprirodno, u njegovom časopisu Galaksija prvi put sam, kao sasvim mala, čitala o ženama koje su volele Nikolu Teslu. Znam da je i sada ponosan na mene, ma gde da je.“
Ovaj roman se može sagledati kroz prizmu tri pripovedačke ravni. Prva je odmah vidljiva i jasno uočljiva i odnosi se na romansiranu biografiju glavne junakinje romana Ketrin Mekmehon Džonson, te na njenu platonsku ljubav prema Nikoli Tesli. Druga je, pak, priča o Americi s kraja 19. i početka 20. veka, a treća je, možda svesno, a možda i nesvesno, uspela feministička pripovest odnosno stavljanje akcenta na rodnu ravnopravnosti koja će, mada ne u potpunosti, svoje uobličenje doživeti tek u 21. veku. U zavisnosti od ličnog afiniteta čitaoca, ili istraživačkog postupka radoznalog književnog tragaoca, ova knjiga ima potencijal da se istraži sa tri gorepomenuta aspekta. Tragom ličnosti Amerikanke irskog porekla Ketrin Mekmehon Džonson zapravo idemo tragom američkih žena iz visokog društva u periodu kada se, čini se, Amerika najviše razvijala – i industrijski (materijalno) i kulturno (duhovno). Iz njene pripovesti saznajemo kako je izgledao Njujork, koje su ličnosti činile kulturnu elitu toga vremena, i kakva je zapravo bila ta Amerika u kojoj je živeo i stvarao (naposletku i umro) srpski genije Nikola Tesla.
Neće biti nimalo pretenciozno ukoliko Anu Atanasković nazovemo „srpskom Elif Šafak“ (bar kad je ovaj roman u pitanju) jer roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ dosta naliči romanu „Ljubav“ („40 pravila ljubavi“). Ukoliko se povuku određene paralele, dolazimo do zaključka da ova dva romana, svaki na svoj način, prikazuju ženu na pragu 40-ih koja prolazi kroz neku vrstu duhovnog preobražaja, prešavši dug i težak put samospoznaje. Kako žena taj lični preobražaj nikako ne može da ostvari sama, ona traga za izvesnim podsticajem. Kao što glavna junakinja Elif Šafak, Amerikanka po imenu Eli Rubinštajn upoznaje tajnovitog škotskog pisca Aziza Z. Zaharu, tako i glavna junakinja Ane Atanasković Amerikanka Ketrin Mekmehon Džonson upoznaje srpskog naučnika Nikolu Teslu. U oba romana imamo žene koje su nezadovoljne svojim životom i u potrazi za nekom vrstom promene. Obe priče isprepletane su misterijom, snažnom duhovnom energijom i istaknutom simbolikom ženskog principa.
U segmentu opisa Amerike i američkog načina života, roman Ane Atanasković dodiruje književne rubove putopisa iz Amerike srpske književnice Jelene J. Dimitrijević (1862–1945) „Novi svet ili U Americi godinu dana“ (još jedna tema za komparativno istraživanje), iako je kod Ane Atanasković Amerika zapravo mizanscen za romansiranu pripovest o zaljubljenosti i opčinjenosti jedne Amerikanke srpskim naučnikom i njegovom ličnošću koja nesumnjivo pleni i zavodi svojom nesvakidašnjom aurom. Osim svakako zanimljive pripovesti o platonskoj ljubavi koju je jedna Amerikanka gajila prema srpskom naučniku, ova knjiga zapravo predstavlja i jedan izrazito feministički roman u kome se žena unutar Ketrin Mekmehon Džonson buni protiv one Ketrin kojoj je „savršeni“ život koji živi nametnut. Iako spolja izgleda kao savršen, on je prazan i lišen svake strasti i duhovne ispunjenosti koja ženu zapravo čini živom i srećnom.
Lik Ketrin Mekmehon Džonson takođe može da se dovede u vezu sa još jednim, doduše fiktivnim (filmskim) likom, a to je Rouz de Vit (Doson), glavna junakinja filma „Titanik“. I Rouz, iako znatno mlađa, kao i Ketrin prolazi kroz životnu unutrašnju krizu, te vodi ličnu borbu između prihvatanja savršenog američkog života devojke iz višeg društvenog sloja i prihvatanja same sebe, onako kako sebe zamišlja i kako želi da osmisli svoj život. Rouz upoznaje tajanstvenog mladića, istovremeno i umetnika (amaterskog slikara) Džeka Dosona koji joj otvara vrata njene osećajnosti, dečje razigranosti i vraća osmeh na lice, a onda kreće na put (ne samo brodom „Titanik“), već na onaj izmaštani put do same sebe. Na početku samog filma Rouz izgovara čuvenu rečenicu: „Za sve ostale to je bio ’Brod snova’, a za mene zarobljenički brod koji me je u Ameriku odvodio u lancima. Spolja, bila sam lepo vaspitana, onako kako devojka treba da bude. Iznutra, u meni je sve vrištalo“, čime daje do znanja da se u njoj vodi borba i da svim silama želi da se odupre nametnutim stegama. Džek, Tesla, Zahari, samo su pojave u životu žena koje vape za promenom i ličnom slobodom te buđenjem strasti koje su ugušene jednoličnim, nametnutim pravilima života američkog društva s kraja 19. i početka 20. veka.
Imajući u vidu vrlo uspešan književni postupak i vođenje same priče, od početka do kraja romana, stiče se utisak da bi ova pripovest mogla biti jednako uspešna i da se umesto Nikole Tesle našao neki drugi, izmaštani ili stvarni junak. No, činjenica da se radi baš o Nikoli Tesli uzbuđenje prilikom čitanja ovog romana podiže do vrhunca. Lik Nikole Tesle je sam po sebi filmski i književni, tako da inkorporiran u bilo koje umetničko delo, privlači naročitu pažnju.
Iz brojnih pisanih izvora, te svedočenja savremenika, poznato je da je Tesla svojom markantnom i misterioznom pojavom privlačio pažnju ženskog pola. Takođe ne treba zanemariti ni to je on imao vrlo jasan stav kada je u pitanju odnos prema ženama ali i njegov stav o rodnoj ravnopravnosti i budućoj ulozi žena.
„Moć prave žene je tako velika da verujem da bi lepa žena – a to će reći lepa duhom, ponašanjem i mislima, lepa u svakom pogledu, neka vrsta boginje – ako bi se iznenada pojavila na zemlji, mogla da zapoveda celim svetom… Žene postaju jače od muškaraca, i fizički i mentalno. Svet je iskusio mnoge tragedije, ali po mom mišljenju najveća od svih tragedija je sadašnje ekonomska situacija, u kojoj se žene nadmeću sa muškarcima, i u mnogim slučajevima zaista i uspevaju da zauzmu njihovo mesto u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da bace muškost u zasenak predstavlja znak propadanja civilizacije. Ženska odlučnost da se takmiči sa muškarcima u svetu biznisa ruši neke od najboljih tradicija – stvari koje su se pokazale kao pokretački faktori u ovom sporom, ali osetnom napretku sveta.“ (Galveston dejli njuz, 1924)
Imajući u vidu sve iznete činjenice, i skrenuvši pažnju na određene aspekte ovog romana, sasvim je jasno da je ovo knjiga koju treba pročitati. Ovo je roman kako za one čitaoce koji se zadovoljavaju užitkom čitanja tako i za one koji nakon pročitane knjige vole da nadalje istražuju, idući tragom jedne knjige.
Srpska književnica Ana Atanasković se bez svake sumnje, kao vrhunski glumac koji se maestralno unese u ulogu svog junaka, stavila u ulogu svoje junakinje Ketrin Mekmehon Džonson, udahnjujući joj jedan novi život, a srpskoj književnoj sceni podarivši jedan od kvalitetnijih ostvarenja savremene srpske romaneskne književnosti.
Autor: Ana Stjelja
Izvor: kulturnenovine.wixsite.com
I pre nego što krene sa čitanjem samog romana, čitalac u posveti na početku knjige saznaje kada se i kako srpska književnica zapravo „zaljubila“ u Teslu:
„Posvećeno mom ocu Stanimiru Atanaskoviću, koji nas je napustio nekoliko meseci pre završetka ovog romana. Od njega sam nasledila interesovanje za naučno, nadnaučno, prirodno i natprirodno, u njegovom časopisu Galaksija prvi put sam, kao sasvim mala, čitala o ženama koje su volele Nikolu Teslu. Znam da je i sada ponosan na mene, ma gde da je.“
Ovaj roman se može sagledati kroz prizmu tri pripovedačke ravni. Prva je odmah vidljiva i jasno uočljiva i odnosi se na romansiranu biografiju glavne junakinje romana Ketrin Mekmehon Džonson, te na njenu platonsku ljubav prema Nikoli Tesli. Druga je, pak, priča o Americi s kraja 19. i početka 20. veka, a treća je, možda svesno, a možda i nesvesno, uspela feministička pripovest odnosno stavljanje akcenta na rodnu ravnopravnosti koja će, mada ne u potpunosti, svoje uobličenje doživeti tek u 21. veku. U zavisnosti od ličnog afiniteta čitaoca, ili istraživačkog postupka radoznalog književnog tragaoca, ova knjiga ima potencijal da se istraži sa tri gorepomenuta aspekta. Tragom ličnosti Amerikanke irskog porekla Ketrin Mekmehon Džonson zapravo idemo tragom američkih žena iz visokog društva u periodu kada se, čini se, Amerika najviše razvijala – i industrijski (materijalno) i kulturno (duhovno). Iz njene pripovesti saznajemo kako je izgledao Njujork, koje su ličnosti činile kulturnu elitu toga vremena, i kakva je zapravo bila ta Amerika u kojoj je živeo i stvarao (naposletku i umro) srpski genije Nikola Tesla.
Neće biti nimalo pretenciozno ukoliko Anu Atanasković nazovemo „srpskom Elif Šafak“ (bar kad je ovaj roman u pitanju) jer roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ dosta naliči romanu „Ljubav“ („40 pravila ljubavi“). Ukoliko se povuku određene paralele, dolazimo do zaključka da ova dva romana, svaki na svoj način, prikazuju ženu na pragu 40-ih koja prolazi kroz neku vrstu duhovnog preobražaja, prešavši dug i težak put samospoznaje. Kako žena taj lični preobražaj nikako ne može da ostvari sama, ona traga za izvesnim podsticajem. Kao što glavna junakinja Elif Šafak, Amerikanka po imenu Eli Rubinštajn upoznaje tajnovitog škotskog pisca Aziza Z. Zaharu, tako i glavna junakinja Ane Atanasković Amerikanka Ketrin Mekmehon Džonson upoznaje srpskog naučnika Nikolu Teslu. U oba romana imamo žene koje su nezadovoljne svojim životom i u potrazi za nekom vrstom promene. Obe priče isprepletane su misterijom, snažnom duhovnom energijom i istaknutom simbolikom ženskog principa.
U segmentu opisa Amerike i američkog načina života, roman Ane Atanasković dodiruje književne rubove putopisa iz Amerike srpske književnice Jelene J. Dimitrijević (1862–1945) „Novi svet ili U Americi godinu dana“ (još jedna tema za komparativno istraživanje), iako je kod Ane Atanasković Amerika zapravo mizanscen za romansiranu pripovest o zaljubljenosti i opčinjenosti jedne Amerikanke srpskim naučnikom i njegovom ličnošću koja nesumnjivo pleni i zavodi svojom nesvakidašnjom aurom. Osim svakako zanimljive pripovesti o platonskoj ljubavi koju je jedna Amerikanka gajila prema srpskom naučniku, ova knjiga zapravo predstavlja i jedan izrazito feministički roman u kome se žena unutar Ketrin Mekmehon Džonson buni protiv one Ketrin kojoj je „savršeni“ život koji živi nametnut. Iako spolja izgleda kao savršen, on je prazan i lišen svake strasti i duhovne ispunjenosti koja ženu zapravo čini živom i srećnom.
Lik Ketrin Mekmehon Džonson takođe može da se dovede u vezu sa još jednim, doduše fiktivnim (filmskim) likom, a to je Rouz de Vit (Doson), glavna junakinja filma „Titanik“. I Rouz, iako znatno mlađa, kao i Ketrin prolazi kroz životnu unutrašnju krizu, te vodi ličnu borbu između prihvatanja savršenog američkog života devojke iz višeg društvenog sloja i prihvatanja same sebe, onako kako sebe zamišlja i kako želi da osmisli svoj život. Rouz upoznaje tajanstvenog mladića, istovremeno i umetnika (amaterskog slikara) Džeka Dosona koji joj otvara vrata njene osećajnosti, dečje razigranosti i vraća osmeh na lice, a onda kreće na put (ne samo brodom „Titanik“), već na onaj izmaštani put do same sebe. Na početku samog filma Rouz izgovara čuvenu rečenicu: „Za sve ostale to je bio ’Brod snova’, a za mene zarobljenički brod koji me je u Ameriku odvodio u lancima. Spolja, bila sam lepo vaspitana, onako kako devojka treba da bude. Iznutra, u meni je sve vrištalo“, čime daje do znanja da se u njoj vodi borba i da svim silama želi da se odupre nametnutim stegama. Džek, Tesla, Zahari, samo su pojave u životu žena koje vape za promenom i ličnom slobodom te buđenjem strasti koje su ugušene jednoličnim, nametnutim pravilima života američkog društva s kraja 19. i početka 20. veka.
Imajući u vidu vrlo uspešan književni postupak i vođenje same priče, od početka do kraja romana, stiče se utisak da bi ova pripovest mogla biti jednako uspešna i da se umesto Nikole Tesle našao neki drugi, izmaštani ili stvarni junak. No, činjenica da se radi baš o Nikoli Tesli uzbuđenje prilikom čitanja ovog romana podiže do vrhunca. Lik Nikole Tesle je sam po sebi filmski i književni, tako da inkorporiran u bilo koje umetničko delo, privlači naročitu pažnju.
Iz brojnih pisanih izvora, te svedočenja savremenika, poznato je da je Tesla svojom markantnom i misterioznom pojavom privlačio pažnju ženskog pola. Takođe ne treba zanemariti ni to je on imao vrlo jasan stav kada je u pitanju odnos prema ženama ali i njegov stav o rodnoj ravnopravnosti i budućoj ulozi žena.
„Moć prave žene je tako velika da verujem da bi lepa žena – a to će reći lepa duhom, ponašanjem i mislima, lepa u svakom pogledu, neka vrsta boginje – ako bi se iznenada pojavila na zemlji, mogla da zapoveda celim svetom… Žene postaju jače od muškaraca, i fizički i mentalno. Svet je iskusio mnoge tragedije, ali po mom mišljenju najveća od svih tragedija je sadašnje ekonomska situacija, u kojoj se žene nadmeću sa muškarcima, i u mnogim slučajevima zaista i uspevaju da zauzmu njihovo mesto u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da bace muškost u zasenak predstavlja znak propadanja civilizacije. Ženska odlučnost da se takmiči sa muškarcima u svetu biznisa ruši neke od najboljih tradicija – stvari koje su se pokazale kao pokretački faktori u ovom sporom, ali osetnom napretku sveta.“ (Galveston dejli njuz, 1924)
Imajući u vidu sve iznete činjenice, i skrenuvši pažnju na određene aspekte ovog romana, sasvim je jasno da je ovo knjiga koju treba pročitati. Ovo je roman kako za one čitaoce koji se zadovoljavaju užitkom čitanja tako i za one koji nakon pročitane knjige vole da nadalje istražuju, idući tragom jedne knjige.
Srpska književnica Ana Atanasković se bez svake sumnje, kao vrhunski glumac koji se maestralno unese u ulogu svog junaka, stavila u ulogu svoje junakinje Ketrin Mekmehon Džonson, udahnjujući joj jedan novi život, a srpskoj književnoj sceni podarivši jedan od kvalitetnijih ostvarenja savremene srpske romaneskne književnosti.
Autor: Ana Stjelja
Izvor: kulturnenovine.wixsite.com
