Tesa Kolins: Ljubav ne poznaje granice

O pripadnosti, korenima, porodici i identitetu razgovarali smo sa Tesom Kolins, autorkom romana „Kćeri cveća“ i „Kći divljeg cveća“.

Nemačka autorka Tesa Kolins piše dirljive i uzbudljive porodične sage smeštene širom sveta. Nakon niza uspešnih romana objavljenih u rodnoj zemlji međunarodnu čitalačku publiku osvojila je serijalom „Kćeri cveća“, pričom o pet unuka povezanim porodičnim tajnama, nasleđem i potragom za identitetom. Laguna je dosad objavila prve dve knjige serijala – „Kćeri cveća“, koji je bio povod za razgovor u Bukmarkeru, i „Kći divljeg cveća“, koji je izašao u međuvremenu.

Roman „Kćeri cveća“ otkriva nam veličanstveni rasadnik bake Rouz i deke Alberta u Kornvolu. Među šarenim poljima cveća Dalija je odrasla bez oca i majke i provela mnoga leta sa svoje četiri rođake. Dalijina majka umrla je na porođaju, a očev identitet je bio tajna – baka nikada nije govorila o njemu. Kada Rouz iznenada umre, Dalija ostaje bez poslednjeg oslonca. Ali dok sa svojim rođakama bude sređivala bakinu zaostavštinu, pronaći će staro pismo svog oca. Zašto joj je Rouz tajila da ga poznaje – njega, čije je odsustvo Dalija osećala kao bolnu prazninu celog života, saznaćete kada pročitate ovu zanosnu priču.

Drugi roman – „Kći divljeg cveća“ –  miriše na poljsko cveće, nosi ukus severa i ostavlja trag dugo nakon poslednje pročitane stranice. Upoznaćemo Soli koja nakon smrti voljene bake Rouz na porodičnom imanju pronađe uljani portret žene koja zapanjujuće liči na nju, u njoj se bude duboki nemir i znatiželja. Ko je ta žena i zašto niko ne želi da govori o njoj, naročito Solin otac, koji uporno ćuti o svom islandskom poreklu, pita se glavna junakinja.

U Kornvolu, u Bluming holu, žive  tri generacije Karterovih: Rouz i Albert, njihovo petoro dece (Kamelija, Liljian, Sejdž, Sidar i Nara) i petoro unučadi (Dalija, Soli, Lali, Magnolija i Velvečija). Šta ovu veliku porodicu čini tako neobičnom? Šta imena njihova govore o njima?

Danas je, čini mi se, veoma neobično da tri generacije žive zajedno pod jednim krovom. Karterovi se drže zajedno, bez obzira na sve. Pomažu jedni drugima kad god se pojavi problem i svako od njih zna da nije sam. Porodica je uvek tu da pruži podršku. I to je, po mom mišljenju, nešto zaista posebno. Njihova imena otkrivaju koliko su Karterovi povezani s prirodom. Već je postalo tradicija da svaki novi član porodice dobije ime po biljci. A deca Rouz i Alberta nastavljaju tu lepu tradiciju.

U prvom tomu petoknjižja „Kćeri cveća“ u središtu čitalačke pažnje su Dalija i njena majka Kamelija i njih upoznajemo kroz dve narativne struje udaljene 29 godina. Zašto se Dalija oseća da nigde ne pripada i kao da je peti točak?

Dalija je odrasla uz svoju baku i deku. Njena majka je umrla na porođaju, a oca nikada nije upoznala. Ne zna ništa o njemu. Ne zna kako izgleda, kako govori, kako se ponaša niti kako hoda. U Dalijinom životu postoji velika praznina zbog koje se oseća izgubljeno. Ne zna svoje korene. Majku poznaje samo sa fotografija. Dalija veoma voli baku i deku, ali oni nisu njeni roditelji. Oni nisu mama i tata. Zato u njenom životu nešto nedostaje.

Kada u zaostavštini svoje bake Rouz pronađe pismo koje joj može dati odgovore na pitanja koja je muče otkad je bila dete, odlučuje se, na prvi pogled, na lov u magli, bez šanse za uspeh, na put u Meksiko. Šta tamo želi da nađe?

Nada se da će pronaći odgovore na sva svoja pitanja. Želi da pronađe svog oca. Konačno želi da razgovara s njim. Želi da ga vidi, da sazna kako izgleda njegov život u Meksiku. A mislim da, pre svega, želi da ga pita zašto nije bio uz njenu majku kada se porodila.

Čim sleti u Meksiko Siti, obilazeći manja mesta na putu ka velelepnim građevinama majanske civilizacije, Dalija primećuje nešto iznenađujuće kod Meksikanaca. Šta je to pronašla zbog čega oseća povezanost i bliskost s tim ljudima?

Svi Meksikanci liče na Daliju. Imaju tamne oči i tamnu kosu; koža im je tamnija nego svetla koža Karterovih. Meksikanci su jednako temperamentni i bučni kao i Dalija. Prvi put u životu Dalija oseća da je stigla na svoje mesto.

Kamelija i Rikardo, Dalija i Pablo: u čemu je razlika između ove dvojice izabranika naših junakinja? Kako su oni odgovorili na izazove prekretnice koji su zahtevali više hrabrosti i odlučnosti? Može li ljubav da pobedi geografsku udaljenost i kulturne razlike?

Pablo je muškarac koji je moderniji od Rikarda. Rikardo je vođa ekskurzije, a Kamelija njegova studentkinja. Dakle, nisu na istoj ravni. Pablo je, međutim, iste starosti kao Dalija. Rikardo nije hrabar čovek. Ne ostaje uz Kameliju. Pablo je, međutim, drugačiji. Želi da pronađe rešenje za svoju vezu sa Dalijom. Želi da prevaziđe geografsku udaljenost koja ih razdvaja. Pokazuje hrabrost. Rikardu je potrebno mnogo više vremena da prepozna svoju pravu ljubav prema Kameliji.

Kada je ljubav dovoljno velika, može da prevaziđe geografsku udaljenost i kulturne razlike. To je moje mišljenje.

Zbog čega Vas posebno zadivljuje meksička kultura? Jeste li probali tortilju sa čokoladnim kremom (kao jedan od Vaših junaka)?

Bila sam zaista fascinirana meksičkom kulturom kada sam pre nekoliko godina posetila Meksiko i videla sve majanske piramide i ruševine. Ova napredna civilizacija stvorila je nešto zaista posebno, nešto što je istovremeno mistično i veoma naučno usmereno. I, naravno, obožavam meksičku hranu. Ali ne, nikada nisam probala tortilju sa čokoladnim namazom. Veoma volim tortilje, ali ne u ovoj kombinaciji.

U Vašoj biografiji piše da živite u Vajnhajmu. Da ste u ulozi vodiča i da za jedan dan želite da nas upoznate sa gradom, koja biste znamenitosti tog mesta obišli sa nama?

Kakvo lepo pitanje! U Vajnhajmu postoji mnogo divnih mesta koja bih vam želela pokazati. Imamo dva prelepa parka sa puno drveća, cveća i malih jezera. Veoma idilično. Zatim imamo šarmantni trg koji izgleda vrlo mediteranski. Tamo bismo mogli popiti kafu ili zajedno ručati. Imamo dva zamka, jedan je veoma star (1000 godina), a drugi je star oko sto dvadeset godina. Mogli bismo otići u šetnju tim predelom, postoji lep planinarski put. To je dovoljno za jedan dan. Ali kad biste imali više vremena, tada bih vam mogla pokazati mnoga druga divna mesta oko Vajnhajma.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 65

Foto: Ziegler Silke