Tango kao složen i neodoljivo zavodljiv pogled na svet – u UK „Parobrod“ predstavljena knjiga „Milonga strasnih senki: I to je tango“
U sklopu večeri posvećenoj tango kulturi, u UK „Parobrod“, održana je promocija knjige „Milonga strasnih senki: I to je tango“, koju su priredili i o kojoj su govorili naši vrsni hispanisti Ksenija Bilbija i Branko Anđić.
Prisutne je pozdravio ambasador Argentine Osvaldo Narciso Marsiko, nakon čega je nastupio renomirani ženski kvintet „Tanguango“, što je bio divan muzički uvod u priču o knjizi, koja kroz 24 priče najvećih hispanoameričkih književnika i književnica, među kojima su i Hulio Kortasar, Horhe Luis Borhes, Ana Marija Šua i Luisa Valensuela, istražuje tango ne samo kao muziku i pokret već kao pogled na svet – složen, protivrečan i neodoljivo zavodljiv.
Pre svake priče, Ksenija i Branko predstavili su jedan pojam iz tango kulture.
„Branko i ja smo hteli da napravimo drugačiju knjigu od uobičajene antologije i da povežemo Beograd i Buenos Ajres, koji je ipak centar tanga, iako smo nalazili i priče iz Meksika, Dominikanske Republike, Venecuele. Ali najviše ih je iz Argentine i Urugvaja“, rekla je Ksenija Bilbija. „Branko je u jednom trenutku saznao da je Beograd postao centar tanga na Balkanu, tako da smo odlučili da prenesemo duh koji mi dobro znamo ne samo zahvaljujući književnosti nego i boravku u Argentini. Nadam se da smo uspeli da nekako dočaramo sve to što smo osetili prelaskom iz jednog sveta u drugi“, istakla je Ksenija, na šta se Branko nadovezao:
„Mi volimo muziku, ali pre svega volimo činjenicu da je tango ne samo kao muzička nego i kulturološka pojava izazvao nebrojeno mnogo pisaca, među njima i najbolje, da napišu zaista izvanredne priče. To je jedna strana onoga što smo hteli da pokažemo ovom knjigom. Druga strana je odgovor na jedan mali izazov. Ja sam se u Beograd vratio pre nekih 7, 8 godina i nisam pojma imao da je moj rodni grad u međuvremenu postao regionalni centar za tango, dok nisam na jednom letu iz Beča u Beograd upoznao jedan austrijski par, a onda i mađarski, koji je išao u Beograd da igra tango, jer tu je centar. Onda sam u Beogradu sreo ljude koji su mi se zakleli da svako veče na drugom mestu u Beogradu može da se igra tango. Ima tuce milongi koje mogu da pariraju onima u Argentini ili u Urugvaju. Ja sam otišao u nekoliko milongi i shvatio da se narod ne šali, da su i igračke škole uzele maha. Na kraju sam saznao da je kroz tango škole prošlo više od 10.000 ljudi i da svako veče u Beogradu skoro 1.000 ljudi igra tango. To zvuči neverovatno. Istovremeno sam saznao da nema nikakve literature koja to prati, a baveći se hispanoameričkom književnošću, nailazio sam na priče o tangu. To nas je podstaklo i da se malo poigramo, da ne pravimo klasičnu antologiju nego i didaktičnu knjigu, koja ipak nije udžbenik. Pa smo izabrali 24 pojma za koja smatramo da definišu ne tango muziku nego tango kao univerzum i za svaki od tih pojmova smo pronašli odgovarajuću priču vrlo značajnih pisaca.“
Kabeseo, transcendentalnost, moda, ljubomora, razočaranje, milonga, kult majke, šmeker, mudrost, senzualnost, femitango (neologizam koji su Ksenija i Branko smislili za feministički tango), zavođenje, nostalgija, bandoneon, samo su neki od pojmova koji nam bliže opisuju tango, koji je, kako Branko kaže, jedan paralelni svet.
„Neko ko ulazi na milongu da igra ili da gleda kako drugi igraju, čitav svoj život ostavi na vratima, ne unosi ga unutra. Po bontonu tanga, neukusno je ako se ljudi raspričaju pa između igre krenu da prepričavaju jedno drugom svoj život. To se ne radi. Zato što je to paralelni svet i on je duboko protivrečan. To je pre svega jedna urbana tradicija, besklasna tradicija. Mislim da je jedan od razloga zašto je tango popularan od početka 20. veka pa do danas, zato što je to igra koja je počela među najskromnijim doseljenicima, koji su po lučkim periferijskim četvrtima igrali tu igru prvo između dva muškarca, pošto je bilo manje žena, a onda i sa njima, kada je po tim lukama počeo uvoz dama lakog morala. U početku je, dakle, igranje tanga bilo loše viđeno u dobrom društvu. Međutim, snaga te muzike je napredovala tako da je tango postao svetski fenomen. Najveći pevač tanga Karlos Gardel, koji je imao nadimak Slavuj, bio je prvi čovek koji je rekao da za velikog interpretatora tanga nije važno da ima najbolji glas ili da najbolje svira gitaru već je važno da ima posebnu osećajnost, jednu vrstu senzualnosti koju druga muzika ne poseduje“, rekao je Branko.
Ksenija je za kraj objasnila šta je ono najvažnije što nas priče o tangu uče o životu:
„Da treba da se prepustimo trenutku i da uživamo, naročito u trenucima kad vreme stane. Jer tango je magija koju je teško izraziti rečima, ali nadam se da smo mi uspeli da na srpski prevedemo te reči koje su nas opčinile.“
Veče je završeno drugim delom koncerta kvinteta „Tanguango“.
Foto: Ambasada Republike Argentine
